Гордан Стојовић и Родолфо Јокановић, председник асоцијације „Зета” из Буенос Ајреса. Испред музеја емиграната у Буенос Ајресу, првог места где су се искрцавали нови емигранти, нечег сличног Елис Ајленду у Њујорку. Montenegro.com је још од свог оснивања средином деведесетих година прошлог века веома значајан део свог деловања усмерио ка дијаспори. У то време у Црној Гори буквално да није било никаквог организованог центра или институције која би се бавила сарадњом и заштитом интереса исељеника, њиховим организовањем као ни информативном делатношћу. Ако је и постојало нешто за шта нисмо знали, то је функционисало на веома застарелим принципима; нова времена интернета и глобалних комуникација захтевала су потпуно нов приступ и огромно пожртвовање, не само пуки сервис већ и некога ко је у стању да покрене и организује. У то време смо пружили подршку организовању многих акција међу исељеницима, као и помогли многима у прављењу, попуњавању и осмишљавању веб сајтова у дијаспори, и радили на повезивању исељеника како појединаца тако и организација. Улога Montenegro.com портала је незаобилазна при помену организованих акција дијаспоре током деведесетих година, посебно у Северној Америци. Међутим, у исто време док су се оснивале нове асоцијације које су окупљале исељенике и њихове потомке широм света, у Латинској Америци се појавио поприлично велик број људи који се преко Montenegro.com-а интересовао за своје давно изгубљене корене. Потомци наших исељеника друге, треће генерације из Аргентине, Уругваја, Перуа, Чилеа, Венецуеле почели су да се јављају тражећи информације о земљи својих предака. Montenegro.com је излазио у сусрет свакоме у границама могућег. Нама су се писма тих људи чинила невероватним, јер због катастрофалног школског система напросто ништа нисмо знали о нашој емиграцији, а да има наших у Јужној Америци то је било скоро потпуно непознато широј јавности. И данас смо сведоци тога да се људи, па и они „солидно” образовани, питају „па зар има наших у Аргентини?” Ентузијазам нашег тима је ипак растао и са многим људима смо се спријатељили и одмах затим започели сарадњу. На позив асоцијације „Зета” са седиштем у Буенос Ајресу, први уредник одсека за дијаспору на Montenegro.com-у, као и писац књига „Црногорци у Аргентини” и „Црногорска емиграција у Аргентини I”, Гордан Стојовић, боравио је у овој земљи и том приликом се сусрео са многим истакнутим исељеницима, њиховим потомцима и организацијама.

Чланови управе и оснивачи асоцијације „Зета” са пријатељем из Црне Горе. С лева на десно: Хуан Цетковић, Милош Деретић, Гордан Стојовић (Montenegro.com) и Родолфо Јокановић Од данас ће у неколико наставака бити објављиване репортаже из ове далеке земље. Са Црногорцима у Хенерал Мадаријаги Град гауча

Гаучи током градског сајма Хенерал Мадаријага је градић од око пет хиљада становника надалеко познат по гаучима и изузетно квалитетном месу. Гаучи су иначе у Аргентини исто што и каубоји у Северној Америци, дакле људи који се баве узгојем крупне стоке и имају веома специфичан начин живота, кодекс понашања и највећи део свог живота проводе на коњу. Данас је Мадаријага веома богат градић у којем се живи изузетно добро у поређењу са квалитетом живота у другим крајевима Аргентине. Иначе, већ други градоначелник заредом је пореклом Црногорац. Име садашњег градоначелника је Хуан Кнежевић, а име његовог претходника је Адријан Мирковић. Иначе, међу самим Црногорцима постоји доста политичког ривалитета између перониста и радикала – тако да када сам слушао те приче о поделама, чинило ми се као да се налазим у Црној Гори. У ствари, много тога ме је подсећало на Црну Гору, на сву срећу не само приче о политичким конфронтацијама у Аргентини него и неке много пријатније ствари, као на пример пршут, о коме ћете читати у наставку текста. Још на самом почетку двадесетог века у Хенерал Мадаријагу су почели да се досељавају први Црногорци. Како ми рекоше тамошњи, први од наших био је неки Перовић, а након њега, да би крчили шуме, у тај градић у провинцији Буенос Ајрес почели су да долазе и многи други. Вероватно су, као и у многим сличним случајевима, људи који би се искрцали са бродова у Буенос Ајресу ишли трагом гласа да у тим непрегледним пространствима Аргентине нађу где има „наших”. Осећај усамљености и удаљености мора да је био невероватно снажан. Кад само помислим на себе сада у 21. веку, посебно док сам се налазио у Музеју имиграната и на Док Суду у Буенос Ајресу, местима где су се искрцавали и први пут ступали у контакт са Аргентином наши и сви други досељеници, осетим носталгију за Европом и домом. Могу само да замислим осећај тих људи који су се након и више месеци путовања искрцавали на тло Аргентине. Готово дође као рефлекс и прва ствар која човеку падне на памет да тражи нешто што личи на оно одакле је дошао, на било који траг већ познатог, већ виђеног, топлог и сигурног. Тако да су и Црногорци у Чаку и они у Тандилу, као и они у Буенос Ајресу, Венадо Туерту и Хенерал Мадаријаги, засигурно ишли трагом гласа да у тим местима, опет невероватно далеким, живе и раде други Црногорци, тражећи траг топлине дома и срца. Заиста невероватна димензија свега, посебно за мене који би требало да све ово гледам искључиво са научне стране, који сам већ значајан део свог живота посветио овој проблематици па и постигао, за наше услове – иначе потпуно безусловне – веома значајне успехе. Међутим, опет не могу а да не помислим на њих саме хиљаде километара далеко од куће, како стоје и гледају потпуно сами, без икакве представе о величини пространстава новог света, своју будућност. Потомци првих Црногораца који су се населили у Хенерал Мадаријагу данас се углавном баве сточарством, а има и оних који су у овом послу достигли невероватно богатство, тако да су власници и неколико хиљада грла крупне стоке и неколико десетина хиљада хектара земље.

Иначе, Црногорци су у читавој Аргентини били надалеко познати као веома добри радници, а на самом почетку радили су најтеже послове. Били су дрвосече, радили су на изградњи путева, постављању шина, у каменоломима, радили су и као лучки радници и као радници на градилиштима широм Аргентине. Данас у Хенерал Мадаријаги живи око 150 породица које су пореклом из Црне Горе, око 500 људи свеукупно, што је веома значајан број и што је у великој мери помогло очувању обичаја и језика. Црногорска заједница у Хенерал Мадаријаги је од самог почетка деловала организовано кроз многа удружења која су углавном имала карактер узајамне помоћи. Била су организована на тај начин пре свега због тога што су многи наши исељеници остајали сами, радили су читавог живота како би сакупили новац за повратак у Црну Гору и ретко су ступали у брачне односе, па није имао ко да их сахрани. Само мањи број је заснивао породице. Прва која је основана тридесетих година прошлог века била је Sociedad Montenegrina de socorros Mutuos – Црногорско друштво узајамне помоћи, Sociedad de socorros mutuos Montenegrina – Друштво узајамне помоћи Црногораца

Печат удружења Sociedad Montenegrina de beneficiencia – Црногорско добротворно друштво

Печат удружења То исто друштво је и до данас сачувало континуитет иако је временом мењало име. У међувремену се звало и Sociedad Montenegrina Yugoslava de socorros mutuos – Црногорско југословенско друштво узајамне помоћи, да би након Другог светског рата променило име у Socieded Yugoslava „Njegos”, како се и данас зове. Жестоке политичке поделе у Црној Гори током двадесетих и тридесетих година прошлог века нису мимоишле ни Црногорце у Мадаријаги, међутим о томе не желе да говоре њихови потомци, вероватно не желећи да се подсећају на ружне ствари. Све што сам успео да сазнам јесте да је ривалитет био веома јак и да је чак било и обрачуна ватреним оружјем, па и несрећних последица на жалост. Многе друге ствари које су се дешавале у Црној Гори значајно су се рефлектовале на наше колоније у Аргентини, па и дан-данас имају велики утицај. Након четири сата вожње од Буенос Ајреса кроз невероватно монотон пејзаж, непрегледне равнице са пољима препуним крава, напокон смо налетели на таблу која означава улаз у град гауча.

На самом улазу у град налази се и веома импресивна статуа Христа.

Ту смо чекали наше домаћине, Базилија Васа Јанковића и господина Марковића. По њиховом доласку кренули смо ка дому „Његош”, где нас је чекао остатак управе исељеничког друштва.

Са Васом Јанковићем на пријему у амбасади у Буенос Ајресу Дочек је био невероватно срдачан, као и на свим другим местима током мог боравка. Ти људи су заиста дали све од себе како би нас угостили и како бих ја имао прилику да видим све што ме занима.

Здравица У унутрашњости дома постоји велики камин у којем се пекао асадо – говедина припремљена на гаучки начин, познати аргентински специјалитет, многа позната аргентинска вина и још много остале мезе.

Са домаћинима У дому су нас чекали Клисићи, Новаковићи, Радоњићи, Марковићи, Јанковићи, Булајићи. Ја сам се брже-боље бацио на разгледање зидова на којима је било јако много слика са обележавања многих догађаја у Хенерал Мадаријаги. Међу најинтересантнијима су наравно слике са годишњег славља гауча, као што је ова из 1988. године када су Црногорци представили себе у ношњама и са гуслама, као и слика на којој су представили прве досељенике и оно чиме су се бавили.

Прва награда на слављу гауча 1988.

Први Црногорци су секли дрва. И тако смо сви заједно започели причу о породицама, о Аргентини, послу, историји, животу и наравно Црној Гори. Свако од ових људи имао је безброј питања о томе шта се дешава, како се живи, где је ко, колико је шта далеко итд. Црногорце у Хенерал Мадаријаги, као и генерално у Аргентини, све које сам срео највише погађа дугогодишње готово потпуно игнорисање њиховог постојања од стране матичне државе.

Столњак и чаше са ликом Петра II Јесу се хвалили на поједине и на многе људе који су као појединци радили на томе да им се пружи онај минимум који је био неопходан да одрже минимум идентитета. То је успело у колонијама како у Хенерал Мадаријаги тако и у Чаку, међутим у Буенос Ајресу, где постоје хиљаде потомака наших досељеника, могу да кажем на основу свих досадашњих истраживања, контаката итд., да једва око 20% њих има макар и повремену спону са земљом порекла, а језик и обичаји су се изгубили још у другој генерацији, што се на срећу још увек није догодило у колонијама где је најчешће постојало језгро ентузијаста који су радили на одржавању културе, обичаја, језика. Међутим, и поред свега, код већине људи постоји огромна доза ентузијазма да се прихвати сваки позитиван помак или иницијатива из Црне Горе према њима. Многи од њих су нам рекли да имају осећај да се у последње време дешавају неки позитивни помаци и да се надају да све то неће остати само осећај створен игром случаја или прилика.

Након заједничког ручка у дому „Његош” поздравили смо се са домаћинима и кренули у посету породици Марковић и њиховом познатом ранчу „Лос Пинос”, који се налази недалеко од града.

Опет смо кренули кроз прашину пампаса пратећи нашег водича, познатог домаћина Васа Јанковића.

У наставку – На ранчу Марковића уз пршут Хотели у Црној Гори