У Црној Гори се веома мало зна о хиљадама наших исељеника који су у протекла два века насељавали, живели и радили широм Северне и Јужне Америке. У ствари, сазнања су веома оскудна, мада се зна да је негде некада било много наших људи који су мукотрпно радили у рудницима. Нажалост, подаци о њиховом начину живота, организовању, истинским мукама и голготама још увек су нам потпуно непознати.

У то време највеће црногорске колоније биле су у Монтани (Бат, Билингс), у Пенсилванији — Хазлтон у САД, у Тандилу, Хенералу Мадаријаги и Колонији Ла Монтенегрина у Аргентини, а два највећа црногорска града у дијаспори била су Детроит и Буенос Ајрес. Велика концентрација Црногораца била је и у Калифорнији, Чикагу и на Аљасци. Скоро да није било већег града у обема Америкама где се нису могле наћи групе наших исељеника.

Живот и опстанак многих колонија био је везан за индустријске или природне ресурсе који су се тамо налазили. Тако су, на пример, места која су некада била насељена великим бројем наших исељеника лежала у близини рудника и каменолома. Та места су постепено, временом, постајала све мања, и људи су касније поново емигрирали у друге крајеве. Тако је било у Тандилу у Аргентини и у бројним рударским насеобинама у Монтани, у САД. Другачије је било са оним колонијама које су се бавиле пољопривредом — оне су се временом само увећавале. Тако је, на пример, било у Ла Колонији Монтенегрини у Аргентини.

Montenegro.com је први почео да открива и истражује дијаспору на модеран начин. Успели смо да дођемо до великог броја открића. Захваљујући сарадњи са г. Хорхеом Мачадом са Универзитета Станфорд, црногорској јавности смо по први пут приказали велико дело Николе Петановића, засигурно највећег мислиоца и ствараоца у дијаспори свога времена, иначе потпуно непознатог у домовини коју је толико задужио.

Напуштајући рударска насеља, црногорски досељеници нису остављали много ствари за собом — пре свега зато што их нису ни имали. Рударски живот је био тежак и буквално је омогућавао тек нешто више од пуког преживљавања. Сам животни век рудара био је веома кратак, како због честих несрећа у рудницима, тако и због великог броја болести које су се јављале као последица дугогодишњег боравка у рударским окнима. Montenegro.com вам данас открива још једну, до сада веома мало познату страницу у историји нашег исељеништва. Без много речи, са сликама које саме говоре. Надгробни споменици из Бер Крика са натписима који говоре много више од било какве приче. Неми сведоци прошлих времена.

Велику захвалност дугујемо господину Кливу Кимелу, који нам је омогућио да добијемо права на објављивање ових јединствених слика. Дугујемо му захвалност не само у наше име, него и у име свих наших људи, јер је својим ентузијазмом успео да за све нас сачува од заборава веома драгоцене податке.

Током јуна 1988. године група младих чланова YGF-а посетила је гробље у Бер Крику, које се налази неколико миља ван Ред Лоџа, како би прикупила податке са гробља и информације из околине. Слике које су пред вама направили су Bill & Corky Knebel за Carbon County-Montana Cemetery Records. Оригинали се чувају у Генеолошком одељењу библиотеке Parmly Billings. Гордан Стојовић www.montenegro.com