23. март 2010.4 min čitanjaautor: Montenegro.com Admin
Бијела је обално местасце смештено дуж западне обале Бококоторског залива, 12 км од Херцег Новог и 33 км од Котора, Црна Гора.
У прошлости је Бијела била село рибара, виноградара, маслинара и помор
Бијела је обално местасце смештено дуж западне обале Бококоторског залива, 12 км од Херцег Новог и 33 км од Котора, Црна Гора.
У прошлости је Бијела била село рибара, виноградара, маслинара и помораца, а најпрепознатљивија је по традицији бродоградње. Прво и једино до данас бродоградилиште на Јужном Јадрану, основао је Бељанин Ђуро Тодоровић, 1927. Из Бијеле потиче капетан Петар Желалић (1717-1811), Малтешки витез, чувен по томе шта је, као сужањ, отео тадашњи највећи ратни једрењак на Медитерану, турску „Велику султанију“, и њоме одбјегао за Малту.
Иако су многе капетанске палате страдале у земљотресу из 1979, и данас се дуж обале могу да опазе неке, а такође и сачувани медитерански паркови, од којих је најпознатији Парк Ђурковић. У том парку, сем егзотичних јапанских каки-јабука, успијевају и ретке воћке фејое (Феyоа селоwиана), пореклом из Јужне Америке. Приступ парку је слободан, шта значи да се без ограничења можете сладити укусом ретке фејое, уколико се овде задесите средином октобра кад она сазријева.
Бељанске су плаже мале, пјесковите, и има их много. Неколико центиметара испод песка и данас можете пронаћи укусне шкољке вонголе и вагане. Пешчане плаже местимично су прекинуте кратким бетонским, кад и старим каменим мулима – одмориштима за барке. Ко жели да из кафића у сјени борова мирно надгледа шта му у плићаку раде заиграна деца, и то може. У летњем периоду, на неколико стотина метара од посматрача, ка Котору (Црна Гора)проћи ће неки доминантни брод, туристички крузер висок 13 и више палуба. Обавезно беле боје, управо величанствен! Следећег дана ће се вратити. Ко се није успио да фотографише с крузером у позадини, успеће када се та Пловећа Планина буде кретала ка Херцег Новом (Црна Гора) и даље, ка излазу из Залива.
Из Бијеле се пешице може до занимљивих тачака узбрдо. До сликовитих руралних амбијенталних целина: Вале, Балабушића, Злоковића, Задворине, Калиможа. Није реч о планинарењу, него о пешачењу, али ипак од врсте која није за млађу децу.
Истина, до парохијалне се цркве Ризе Св. Богородице још и може аутомобилом. Импозанта црква смештена у аркадијском миру заселка Вала, саграђена је 1824, на месту старе цркве од које је до данас сачувана стара полукружна апсида с фрескама из 12. в. непроцјењиве вредности. У цркви се под изузетним обезбјеђењем налази збирка најстаријих штампаних текстова на подручју Црне Горе (из прве балканске штампарије, владарске породице Црнојевић, Цетиње, 1494). У Бијелој се помно чува један од свега 4 штампана примјерка „Октоиха“, затим један стари Литургијар и вредни Празнични минеј. Цркву окружује шума. Зађе ли се у њу дубље, тада се под стаблима кестена могу да
Црва Св. Врачева подигнута је у порти цркве Ризе Св. Богородице.
Црква Св. Госпође из XИВ в, подигнута је на оближњем Вељем брду.
Црква Св. Петра, из XВИИИ в, на брду Клин, видљива готово из целе Бијеле, страдала је у земљотресу из 1979. Обновљена је. С те позиције распростире се повлашћени поглед по целом месту, све до најудаљенијих обала Тиватске ривијере.
До доласка Турака 1483, Бијела је била у посједу Немањића, босанског краља Твртка, владара Николе Алтоманића, Сандаља Хранића, Херцега Стефана. Од времена Млетачке републике (1420), у употреби је преводно име – Бианца.
Легенде казују да је овде некад постојао град опасан бедемима. Археологија тврди да је на бељанском локалитету Раке, у периоду јединственог хришћанства, морао да постоји манастир, у 9. или 10. веку.
У одредби которског Статута из 1334, помиње се име Свети Петар (Санцти Петри). То је време кад је Бијела била под управом владарске куће Немањића. Године 1351. и 1355, место се помиње под именом Свети Петар (Санцти Петри) и у Повељи српског цара Душана. Влада мишљење да је тадашње име Бијела добила по бенедиктинском манастиру Св. Петра у доба пре црквеног раскола. Манастир су срушили Монголи у најезди 1242.
Након Боја на Косову 1389, Бијелу насељава само седам породица. Године 1696. Бијела има 20 породица и 104 становника. Године 1704. – 22 породице, итд.
Утемељена године 1813, у Бијелој ради једна од првих народних школа на српком језику у Црној Гори. Школу и учитеље не финансирају власти, него поморци, бродовласници, али и обични пук, маслинари и виноградари.
У Бијелој је некада постојала фабрика за прераду рибе. Куриозитетно: риба се није барила па конзервирала као данас, него се прво пржила! Укус је, кажу, био величанствен. На месту некадашње Фабрике рибе налази се хотел „Делфин“.
Пред Други светски рат Бијела је имала: 4 клавира, 2 хармонике, 6 фотоапарата, 6 грамофона, 6 радио апарата, 5 телефона, 160 мушких и 60 женских шешира, 16 рибарских барки, 80 бицикала, 6 моторбицикала, 2 аутомобила...
Средином Бијеле иза обимних јесењих киша протиче поток Пијавица. Асфалтним путем који узводно следи ток, стиже се до парохијалне цркве. На пет минута хода даље, на крају козје стазе, налази се извор Пијавица. Хладовита питка вода ту ниче из камена, чак и у августу. Длан воде Пијавице биће награда сваком летњем госту који је одлучио да Бијелу обиђе уздуж и попријеко, од сланог мора до слатког извора!