Само један километар јужно од Петровца (видети, Црна Гора), на путу према Бару и Улцињу (видети), налазе се Буљарице. Поглед готово у потпуности доминира скоро ненасељени, велики залив са јединственом плажом, једном од највећих на црногорској обали. Ово је нетакнути део Средоземља. Плажа од 2.250 м оплакивана је морском водом прве категорије! Будући нетакнут, Буљарички залив из дана у дан привлачи пажњу многих великих инвеститора. Они с разлогом препознају његов изузетан туристички потенцијал. Једно је сигурно: Буљарица, какву смо до јуче знали — углавном кампинг и робинзонска — драстично ће променити свој изглед у наредним годинама. Зато пожуримо. Кад бисмо само могли да добијемо јефтин одмор са погледом „вредним милион долара”!

Многи већ виде нетакнуту природну оазу претворену у ексклузивни модни ресорт. Немачки, амерички, ирски, француски, руски и арапски капитал — већ годинама отимају око 500 и више хектара изузетне локације. Залив и повремено блатњаво поље, станиште бројних врста птица, одавно би изменили географију краја да власништво није било подељено између десетина локалних паштровских породица. Компликовани правни односи власништва још ће извесно време ићи у прилог екологији. Међутим, пројекти „Буљарица, Нетакнути залив”, „Монтеса” и други предвиђају изградњу луксузних хотела на самим рубовима плаже, марине у облику палмине гране, са каналима који раздвајају будућа вештачка острва насељена вилама, као и водене паркове, голф терене и садржаје какве око у том крају није видело.

Са Јадранске магистрале пут скреће удесно и кроз винограде, воћњаке и маслињаке води право до обале, неколико стотина метара даље. Ту је дугачка плажа, прво песковита, затим песковито-шљунковита. На њеном крају, према полуострву које раздваја Буљарице од Чања (видети, Црна Гора), нудисти годинама уживају на сунцу. Морска вода је кристално чиста. Нема никаквог загађења. Занимљиви примерци шкољки и пужева још се могу наћи на великом камењу у плићацима. У Буљарицама какве знамо нема много хлада. Разасута стабла дуж обале врло су ретка или готово да не постоје. До данас је место било познато као јефтино, породично и синдикално одмаралиште. Близина Петровца омогућила је да сви имају брзу руту и ноћни провод.

Ретко насељено залеђе Буљарице углавном је задржало свој природни изглед и амбијент. На свим тим местима могуће је пронаћи пријатан и јефтин смештај. Најближа културна и историјска атракција и духовна оаза налази се на оближњем брду изнад магистрале. Градишки манастир помиње се 1305. године у повељи српског краља Милутина. Комплекс се састоји од три цркве: Св. Николе, Св. Саве и Успења Пресвете Богородице. Главна манастирска црква Св. Николе изграђена је почетком 17. века и осликана фрескама. Иконостас је дело Василија Рафаиловића из Рисна. На иконостасу се налази занимљива икона Св. Кристофора са псећом главом, која је требало да истакне контраст између светитељеве непривлачне физичке појаве и духовног достигнућа. Такође је занимљива композиција Светог Арханђела Михаила, који у једној руци држи мач, а у другој новорођену бебу — симбол људске душе.

Црква Св. Саве изграђена је 1863. на темељима цркве из 15. века. Веома је декоративна: изграђена је од наизменично постављеног белог и црвеног камена. Иконостас је израдио Николаос Аспиотис са Крфа (његово најпознатије дело је иконостас у цркви Св. Николе — манастир Прасквица, близу Будве, Црна Гора, из 1863). Са терасе испред цркве пружа се повлашћен поглед на Буљарице. Црква Успења Пресвете Богородице мала је по величини, 6 x 4 м. На фрескама су највише представљени светитељи из српске владарске лозе Немањића. Градишки манастир окружен је зидинама и пушкарницама. У прошлости је неколико пута страдао од Турака и улцињских пирата, а најгоре 1785, када је Махмуд-паша Бушатлија из Скадра пустошио Паштровиће. Оштећен је и 1941, током италијанског бомбардовања. До тада је у згради спаваонице радила српска школа. Данас је манастирски комплекс под државном заштитом.

Стари Паштровићи географски су припадали Боки, чија је граница у античка времена била на Куфину (што значи граница), између Буљарица и Чања. Бокељски Паштровићи дали су многе познате и истакнуте личности током историје. У 15. веку Кањош Македоновић из Буљарица спасао је част млетачког дужда, победивши у двобоју изопштеника (данас бисмо рекли: терористу и отмичара), опаког Фурлана. Причу је описао познати локални писац и политичар Стефан Митров Љубиша. Стефан Паштровић био је јеромонах у Градишком манастиру и штампар. У Венецији је 1597. објавио „Зборник за путнике”. Исте године одштампао је и први српски буквар у два издања, који је написао монах Сава, такође родом из Паштровића.