Зар не сањамо сви да одемо на неко ново сликовито место где ћемо најбоље искористити преостало летње сунце и потонути у безброј плавих нијанси? Крај августа је савршен период за истраживање, лето је још увек вруће али са освежавајућим ветром, а понекад једноставно мораш да идеш са таласима. Укрцали смо се на брод у градској луци Будве и кренули у авантуру. Одредиште – највеће острво у овом делу архипелага, острво Свети Никола. Мештани га такође зову „Шкољ“ јер га његов облик подсећа на љуштуру, а познато је да свака љуштура има своју историју...

Фасцинантне литице које су се пружале око Старог града водиле су до чувене пећине где је плава вода позивала да се скочи и открије подморска дубина.

1 километар или (0,6 миља) делио нас је од замишљеног тропског одредишта и потпуне тишине. Пловећи око острва и учећи о његовој прошлости, наслаге седиментних стена подсетиле су нас како је људски век кратак и пролазан. Високе литице са бујном светлозеленом вегетацијом спуштале су се вертикално дубоко у море, а између њих су се на неким местима могле видети уске наслаге белог шљунка са сенком од стена.

Открили смо ове природне плаже са мора и оне су нас мамиле својим савршенством. Цело острво Светог Николе дугачко је 2 километра (1 миља), а највиша литица на острву висока је 121 метар или (397 стопа).

Острво је названо по цркви Светог Николе, која се помиње још у 16. веку. Три веће плаже са баровима су популарне, а око острва има много мањих плажа којима се може прићи само са мора, па смо одлучили да допливамо до једне. Комбинација драматичног призора стена и необичног насеља прекривеног бујном вегетацијом, као и кристално тиркизна вода, била је толико необична да смо пожелели да се вратимо што је пре могуће.