По предању, град с рударским презименом име је добио скраћеницом од мој ковани новац – Мојковац. Налази се на 850 m надморске висине, у подножју планина Бјеласице и Сињајевине, те уз двоструки еколошки бисер: Национални парк „Биоградска гора“ с планинским Биоградским језером.

Мојковац се налази на североистоку Црне Горе, у долини еколошки чисте реке Таре, између Колашина (в. то, Црна Гора) и Бијелог Поља (в. то). Од Колашина је удаљен 25 km, од Подгорице 90 km, а од Београда 380 km. Кроз Мојковац пролази пруга Београд–Бар, па се граду може доћи у посету и на овај начин. Историја Мојковца сеже у далеку прошлост. Познат по рудном богатству, већ у средњем веку постаје рударски и трговачки центар, за време владавине српског краља Уроша (13. в). Већ тада се овде кује сребрни новац, а где је новца и природних ресурса – ту су у оно доба незаобилазни каравани с приморја (Котор, Црна Гора), чак и дипломатска станица Дубровачке републике. Мојковац је данас центар истоимене општине, чија територија није одједном сва била у саставу Црне Горе. Лева обала Таре ушла је у састав Црне Горе после Берлинског конгреса (1878), а десна обала, под Турцима до 1912, током Првог балканског рата.

У Првом светском рату овде се води чувена Мојковачка битка (1916), започета с циљем да се ослободи коридор српској војсци, те њен спасоносни пролазак преко Албаније до Крфа у Грчкој. Главнокомандујући, сердар Јанко Вукотић, успео је да се супротстави знатно моћнијој и опремљенијој аустроугарској војсци. Њему у част подигнута је у центру града достојна бронзана фигура. По несрећи, Мојковчани страдају и у Другом светском рату. Бројна спомен-обележја сведоче да пали за слободу – нису пали и у заборав.

Мојковац има основну и средњу школу, Центар за културу, Библиотеку, Дом здравља, стадион и спортску дворану – све што је потребно за живот малог града. Индустрија је махом дрвна, потом металопрерађивачка, и текстилна, с прерадом коже. Локално становништво које није запослено у индустрији бави се пољопривредом и сточарством. Управо из Мојковца туристи жељни незаборавне, апсолутно еколошке авантуре – отискују се сплавовима низ брзаке и мирније токове питке (!) реке Таре! Рафтинг Таром у Мојковац привлачи све више гостију, па се овде гради све више хотела.

Планинари друштва „Брсково“ изградили су Планинарски дом на Бјеласици. Гледана из визуре проходне мреже путева, Бјеласица се налази у центру локалне кружне магистрале: Мојковац-Колашин-Андријевица-Беране-Бијело Поље (в. све то). Ипак, Национални парк Биоградска гора (проглашен заштићеном зоном природе 1952. г) најближи је Мојковцу! Парк се налази окружен планинама чији врхови прелазе 2.000 метара. Овде живи око 150 врста птица, 10 врста сисара, 3 врсте пастрмке, 350 инсеката, као и стотинак врста дрвећа, од којих су многа дебла стара преко 500 година. Биоградска гора предео је нетакнуте природе с чак 9 ледничких и највећим, посебно лепим, висинским – Биоградским језером. Шетња и планинарење лети, скијање ски-стазом по јужном ободу Парка зими (Ски центар, приступ из Колашина), најучесталије су сезонске туристичке активности. У последње време све занимљивије постају и летње бербе шумског воћа.

Најзначајнији културно-историјски споменик на подручју Мојковца је манастир Св. Ђорђа у Добриловини (25 km северозападно, према Ђурђевића Тари и Жабљаку, в. то, тј. према Националном парку „Дурмитор“, в. то). Манастир је из XVI в. Такође ваља обићи цркву Св. Арханђела Михаила у Штитарици (прва трећина пута према Колашину, десно), Св. Петке–Ружице на Сињајевини, цркву Благовести у Пољима (на изласку из града), цркву у Прошћењу из 12. в. Храм Христовог рождества освећен је у Мојковцу на Божић 2008.

Поштења ради, ваља рећи како у граду с идиличним предусловима за развој посебно зимског туризма, постоји велика еколошка црна тачка. Ради се о јаловишту, смештеном између десне обале Таре, најчистије реке Европе (!), и западне урбане стране града. Јаловиште је срећом ограђено од реке, али садржи преко 2 милиона кубних метара наталожених тешких метала олова и цинка, и отпадних вода које су данас видљиве као површинско језеро. Рудник олова и цинка „Брсково“ радио је од 1976. до 1991. Влада и НВО сектор (Црна Гора) раде на санацији јаловишта.