Гувернер Аљаске, Мајк Стијеповић (Стијеповић) Посвећено Џуди Фергусон, великој истраживачици и хроничарки догађаја код Аљашкана.

Породица Стијеповић у канцеларији гувернера 1958. године Слике породице Стијеповић део су колекције Џуди Фергусон, Montenegro.com их објављује уз њену дозволу. За свако неовлашћено преузимање важи – сва права задржана. Почетком прошлог века, међу људима који су током велике златне грознице, у потрази за сновима о благостању и богатству, отишли на Аљаску, био је и велики број Црногораца. Били су из целе Црне Горе. Углавном је реч о људима који су већ неко време боравили и радили у разним деловима САД-а. Привучени причама о великим могућностима зараде у оштрим пределима Аљаске, кретали су даље на север ка неистраженим територијама, насељеним само индијанским племенима. Многи пионири из Црне Горе остали су у пустошима некадашње „Руске Америке”, а њихове кости заувек су нестале без трага. Само они који су успели пронашли су оно што су тражили, обогатили се и најчешће се вратили у топлије делове Америке, док су се други опет прославили и постали угледни грађани Аљаске и остали тамо где су њихови синови, унуци, праунуци... Према подацима које су ми у последњих неколико година пружили пријатељи из Аљашке генеалошке секције, до сада сам у процесу претраживања тог материјала успео да пронађем око 400 имена људи који су имигрирали у ове делове света, а место рођења им је на територији данашње Црне Горе. Ту су људи са свих страна света, а већина је тамо стигла из Монтане, где су већ неко време провели, док је мањи број стигао директно из Црне Горе. Наравно, породице као што су Хајдуковић, Стијеповић, Дапчевић, Милаић требало би издвојити међу мноштвом наших досељеника, као и наравно све остале породице чији су чланови истакнути међу најпоштованијим и заслужним људима у овом делу света. Познати пионир Џон Хајдуковић, оснивач града Фербенкса, чија је кућа „Рика Ходхаус” данас музеј и део америчке националне баштине, упамћен је као главни владин преговарач са индијанским племенима тог краја, неуморни истраживач по коме је један планински масив добио назив „Монт Хајдуковић”, итд. Као и многе друге, и ову веома важну страницу наше националне историје некако смо чудесно заборавили. Непажња, недостатак одговарајућих институција и много других ствари. Срећом, њихов велики напор, успех и патња, иако смо их готово потпуно заборавили, фасцинирали су неке друге вредне и паметне људе који су урадили оно што је дужност сваког од нас који бар мало бринемо о чувању успомена на достигнућа и дела наших људи у дијаспори. Данас, захваљујући дугогодишњем раду и посвећености америчке списатељице Џуди Фергусон, која је многе странице својих ранијих радова посветила нашим емигрантима, као и књизи „Паралелне судбине” инспирисане животом Џона (Јова) Хајдуковића, имамо могућност да откријемо велики број неистражених страница из историје наше емиграције.

Породица Стијеповић 2000. године Слике породице Стијеповић део су колекције Џуди Фергусон, Montenegro.com их објављује уз њену дозволу. За свако неовлашћено преузимање важи – сва права задржана. Мајк Стијеповић (Стијеповић) Марко Стијеповић из Рисна, како би избегао војну службу у аустријској војсци, са 16 година одлучио је да оде у САД. Откривен је као тајни путник у Балтимору, где излази с брода и путује у Фресно, у Калифорнију, код родбине која је тамо већ неко време боравила. Пратећи гласине о златној грозници, са 800 USD у џепу, 1897. године кренуо је на Аљаску, где се 1902. године трајно настанио у Фербенксу. Током путовања на Аљаску прошао је кроз многе непредвиђене ситуације, спуштање низ реку, пењање на планине и праве авантуре. Почиње са трговином, углавном минералима, која се одвијала на рути Фербенкс – Сијетл. Посао постаје веома уносан и полако накупљени новац почиње да улаже у некретнине. Године 1918. у Портланду је упознао Олгу Барта, своју прву жену. Године 1919. Марков син, Мајк Стијеповић, рођен је у Фербенксу, на Аљасци (Стијеповић). Међутим, у међувремену, Марко и његова прва жена Олга растају се. Олга је била из породице која је такође долазила из нашег краја, али која је припадала вишој средњој класи; навикнута на лак и луксузан начин живота, није могла да се прилагоди изолацији и оштрини климе Фербенкса. Неколико година касније, Марко иде у посету старом крају одакле је дошао и враћа се са својом невестом Вуком Радовић. Узгред, Вука је била девојка која је годинама читала писма која је Марко слао из Америке својој мајци у Рисан. По речима Мајка, каснијег гувернера, Вука је, иако је била маћеха, бринула о њему чак и боље него о својој деци и сматра се да је одиграла кључну улогу у његовом животу и каријери везаној за Аљаску. Млади Мајк био је веома талентован у спорту и науци, био је изванредан бејзболаш (понуђен му је чак и уговор са Ред Соксом из Бостона). Међутим, одлучио је да студира и похађао је Универзитет Гонзага, те је дипломирао 1941. године. Након тога уписује Правни факултет Нотр Дам, који завршава са блиставим успехом, и завршава постдипломске студије из права у Санта Клари 1946. године. Године 1947. оженио се Матилдом Баричевић, са којом је имао седморо деце, и преселио се на очево имање у Фербенксу, где отвара приватну адвокатску канцеларију. Неко време се бавио само приватном праксом, али образовање и интелигенција овог талентованог човека нису могли проћи неопажено. На инсистирање и уз помоћ Џона Бутровича, који је у то време био једна од најважнијих личности на политичкој сцени Аљаске, почиње своју политичку каријеру. Већ 1950. године постаје градоначелник, 1953. године постаје члан територијалног већа Аљаске (у то време још није била држава) и 1953. године одлази у територијални сенат. Године 1957. постаје гувернер Аљаске, тачније, последњи гувернер територије Аљаске. По завршетку Мајковог мандата, Аљаска постаје савезна држава, а то је у значајној мери његова заслуга. Године 1958. био је и кандидат за амерички сенат, али га је кандидат Грубинг победио са свега 900 гласова више. Мајк Стијеповић је човек нашег порекла који је до сада доживео највећи успех у америчкој политици; његово име је свеприсутно у историји ове америчке државе. Боравећи са Џуди Фергусон, сатима сам слушао невероватне приче о Црногорцима, породицама, њиховом животу на Аљасци, о њеним инспирацијама. Док сам слушао те приче о успесима и неуспесима многих познатих људи из наше земље. О њеним искуствима у разговору са њима, њеним жељама и очекивањима. Схватио сам да смо нашим упознавањем поставили темељ за нешто што ће сигурно даље проширити знање у овој области, што доказује и овај текст – да ове две тако удаљене земље, Црну Гору и Аљаску, које повезује само једна, али веома важна ствар – наслеђе наших досељеника – веома чврсто повежемо. Њихова баштина и све оно што су оставили наши пионири на Аљасци, као и дела њихових наследника који тек долазе, невидљиви су мост који ће заувек трајати и спајати малу медитеранску земљу са великом, ледом окруженом земљом на далеком северу „новог” света. Гордан Стојовић