У посети Генарал Мадариаги Наставак Заиста ми је требало дуго времена да дођем себи након сусрета у дому „Његош“ . Толико емоција, сећања, топлине, поштења и искреног гостопримства за читав живот сам осјетио само још у Буенос Аиресу неколико дана раније. Васо Јанковић, наш водич и главни домаћин, је у свом белом аутомобилу ишао испред нас. Водио нас је кроз пампасе пречицом све до познате хациенде Марковића „Лос Пинос“. Са свих страна протезала се само непрегледна равница са заиста импресивним бројем крава и животиња по којима је Аргентина препознатљива у читавом свету. Лос Пинос

Након десетак минута узбудљиве вожње по пампасима од изласка из Генерал Мадариаге стигли смо на одредиште. Тамо нас је дочекао познати гауч и наш домаћин Педро Марковић. Иначе Педро (Петар) Марковић је последњии Црногорац из прве генерације исељеника у Генерал Мадариаги који је рођен у Црној Гори. Педро је веома живахан и добродржећи господин, пун духа и пошалица, увек спреман за добро и лепо дружење. Педро се иначе оженио такође Црногорком од Мрваљевића и своју супругу је пронашао чак у провинцији Кориентес, која се налази неколико хиљада километара северније. Млађе генерације које много боље говоре Шпански од нашког сјели су са једне стране стола док смо ја и наш домаћин Педро као два стара Црногорца сјели и уватли се у причу о фамилијама, братствима, краљу Николи и давним временима.

С обзиром да су нас остали слабо шта разумјели, оставише нас саме да причамо уз добо Аргентинско вино из Мендозе. Много тога у кући Марковића пођећа на Црну Гору, од дрвених клупа за трпезом до Његошеве слике и црногорске заставе која се држи на централом зиду.

Али поред побројаних ствари ту је још нешто, нешто шта гост из далеке Црне Горе не очекује да нађе на југу провинције Буенос Аиреса, на ранчу, у сред папмаса. Рече ми Педро: -Ајд Гордане да ти покажем нешто-.

Пођосмо иза куће кад тамо пршутара. И споља и изнутра идентична онма у Црној Гори.

Ово ти је Његушки пршут- рекоше ми Даниел Марковић и Басилио Јанковић.

И заиста, још од доласка првих Црногораца у ове крајеве света баштинила се традиција сушења пршута, каштрадине, сувога врата и кобасица и многих других јела. Осим тога у Генерал Мадариаги се праве и гусле и још многи други предмети без којих је назамисљив живот Црногораца ђе год да се налазе.

-Чек, чек Гордане имамо још по нешто из Црне Горе – рече ми Педро и показа на смоквино дрво у башти. И она је доњета из Црне Горе.

У том тренутку док сам слушао шале из старе Црне Горе које је Педро препричавао, док сам пробаво Његушки пршут из пампаса, и био наслоњен на смокву из Црне Горе, покушавао сам да се лоцирам и пројектујем своје присуство и у исто време створим представу ђе се налазим, и колико је то далеко од моје куће. Забога, питам се дали је све ово могуће, сањам ли ја? На жалост време је протицало невјеровтном брзином и тренутак растанка се примакао. Опет сузе и опет растанак са милим и добрим људима. Чврсто стиснух руку, загрлих старога Црногорца- гауча Педра Марковића, и обећах му да ћу учињет све шта могу да ми који живимо у Црној Гори никада не заборавимо на њихову храброст да се отисну и граде нови свјет, да не заборавимо на њихов рад на очувању својих обичаја, језика, традиције и свега осталога шта су постигли! Наш водич и главни домаћин Басилио Васо Јанковић и Даниел Марковић кренуше ка гробљу у Мадариаги где почива велики број наших исељеника, а ми полако за њима. Гордан Стојовић www.montenegro.com Хотели Црна Гора