Док се на неким плажама дуж црногорске обале фини песак јавља више као плажна реткост (Калардово — Тиват; Плави хоризонт и Облатна — Радовићи, погледајте то), у Улцињу је фини песак правило! Велика плажа, дугачка 12,5 km, највећа је на Јадрану. Када би неко, фотографисан под сунцобраном од палминих листова и са млечно белим плитким морем у позадини, послао ММС некоме — тада се не би знало да ли је плажа на фотографији у Црној Гори, на Малдивима или Сејшелима! У толикој мери је рајска, мека као тепих, јер је посута најситнијим песком чак и у мору на десет и више метара. Колико ситна? Толико ситна да би од ње могао да правиш пешчане сатове...

Ако симболично преокренемо пешчани сат и ако се вратимо у историју, тада можемо да видимо зашто је најјужнији град на црногорској обали задржао свој оријентални дух. Урбана и цивилизацијска прича овде почиње већ у 5. веку п. н. е., када су Колхинион основали Грци из Колхиде. Потпуно је уништен у римском освајању. Касније преименован у Олциниум, постојао је од 163. п. н. е. Пропашће у катастрофалном земљотресу у 5. веку н. е., али се потом диже из пепела, тако да би у 6. веку, на месту где се Стари град данас налази, поново постојао.

Године 1183. освојио га је Стефан Немања. Као и у случају осталих приморских средњовековних градова под Немањићима, Улцињ доживљава процват: постаје важан трговачки и поморски центар. Посебно се тргује сољу, јер за то постоје природни услови. Не без разлога, супруга српског краља Уроша I (13. век) и супруга цара Душана (14. век) такође су живеле у граду. Јелена, царица мајка (како би се данас рекло), често је долазила са својом пратњом, и чак је прогласила Улцињ за своју незваничну престоницу.

Чињеница да се гробница Ђурђа Стратимировића Балшића, господара Зете и Приморја (14. век), налази овде доказ је Балшићеве владавине. Након пропасти Зете, Млечани су освојили Улцињ 1422. и владали су њиме до 1580, када га је преузело Османско царство. Често се говори о одметнутим Турцима, који делимично или уопште не признају врховну власт Порте. У то време Улцињ је био гусарско гнездо, чији су наоружани бродови и посаде били спремни да за добит учине све, а млетачке, бокељске и друге једрилице су их се бојале. Између осталог, Улцињ је познат и као робовски трг. Улуз, односно Утуј Алија, са око 500 Сарацена, Тунижана и Алжираца, гусар, представљао је страх и трепет за све једрилице које пролазе кроз овај део Медитерана. Према једној причи, чак је и чувени Мигел де Сервантес овде био роб! Његова Дулсинеја из „Дон Кихота” могла би бити лепа жена из Улциња, спекулативно тврде сервантолози! Међутим, 1737. године турски султан је укинуо гусарску самовољу, неспреман да толерише анархију и одметништво од врховне власти. Године 1878. Црногорци ће ослободити Улцињ.

Стари град се диже изнад града на 360 m дугачкој, пешчаној Малој плажи, која је лети препуна купача. Тврђаву са које се најбоље види сезонска гужва саградили су Млечани. Постоје два улаза: са морске стране и са копнене стране. У Старом граду се налази црква св. Марије из 13. века, која је 1639. преображена у џамију. Завичајни музеј се налази у Цркви-џамији — цркви по архитектури, а џамији по придодатом, видљиво оштећеном минарету. Некадашња бискупска палата из 13. века служи као Етнографски музеј, а у згради млетачке царинарнице (управна зграда музеја) налази се лепа макета града Улциња. У Балшића кули из 15. века некада је живео Јеврејин Сабетај Цви, лажни пророк, за кога крај света није дошао 1666, како је он прорекао.

Изван зидина је православна црква св. Николе, изграђена 1890. године на месту средњовековног манастира. Ту је и Паша-џамија, завршена 1719, са турским купатилима, Намазгах-џамија из 1828. и Сахат-кула, изграђена у 18. веку. На другој страни Мале плаже постоји неколико још мањих, укључујући чувене Женске воде као базен, са лековитим извором који је, по предању, благотворан за жене без деце.

Најпопуларније место за пикник у Улцињу свакако је Свач, заправо остаци средњовековног града који се први пут помиње 1367, у легенди да је Свач имао онолико цркава колико има дана у години. Град је уништен 1610, али се темељи 8 цркава још могу видети на рушевинама. У непосредној близини је црква св. Јована, вероватно из 1300, као и фрањевачка црква св. Марије, изграђена почетком 14. века. На местима која гравитирају ка Улцињу постоје махалске џамије, већина изграђена у 18. и 19. веку. Пашина кућа у Подграђу, са резбареним плафоном, саграђена је 1718. Црква св. Николе под Белом Гором изграђена је 1869.

Двојезични натписи у Улцињу сведоче о доминацији албанског живља овде. Оријентална архитектура и урбани сукоби као да стају на самој граници са Албанијом. Наиме, тамо, на ушћу граничне реке Бојане, на острву Ада Бојана, већ деценијама постоји нудистички рај. Цело острво је посвећено натуризму. Пешчане дине и нетакнуте пешчане плаже заузете су нудистичким гостима из свих делова света. Ноћу они проналазе забаву било у граду, било у ресторанима-сојеницама, тако карактеристичним за Улцињску ривијеру. И добро је гостити се рибом или оријенталним специјалитетима.