Сунце се борило са огромном „црном гором“ Ловћеном коју смо хтели да освојимо. Било је тако очигледно како је Црна Гора добила име.
Зауставили смо се на 9. серпентини да забележимо Котор који се буди, док је величанствени крузер са 3.000 путника покушавао да стигне у луку Старог града испод нас.
Како смо се возили више, крузер је постајао мањи, а Залив шири и дубљи.
Свака окука нас је уздизала све док нисмо стигли до видиковца на 1.000 метара надморске висине, код 25. окуке.
О, мој!
Сви. Без речи.
Чује се само шкљоцање апарата.
Бока которска, ледничког порекла, открива историју фјордова, показујући драматичне покрете копна које је имало присан и истовремено најдивљи и најстраственији сусрет са дубоком модром водом боје мастила. На неким местима њена дубина достиже импресивних 60 метара.
Велике висине дефинитивно дају другачији изглед од осталих делова јадранске обале. Кад угледате планине које расту увис као луде, знаћете да сте у Црној Гори.
Иако је поглед био довољно импресиван да све разбуди, ипак нам је требала кафа, па се тура наставила преко падина Ловћена код Његуша. Легендарно село у којем се прави најбољи црногорски пршут (сушена димљена шунка). Ово је место на коме пожелите да останете и удахнете што више дубоких, здравих удаха – у једном тренутку осетите свеж, оштар ваздух, а у следећем ће вам чула надражити мирис пршута који ће вас одмах нагнати да зажелите храну.
Љубазни возач је изненада почео да виче нешто што нико не разуме на овце које су блокирале пут, а радознали туристи (укључујући и мене) искористили су ту прилику да забележе још нешто од тог дана.
Када смо стигли на 1.150 метара, миницбус се зауставио код прелепе сеоске куће са широком терасом украшеном цвећем. Напољу је било свежо, али пријатно.
10:00 ујутру. Време за храну.
И бесплатне туре ракије.
Пошто смо се напунили енергијом (и великим шољама кафе), група је била спремна да сагори укусну шунку пењањем на врх Језерски врх, где је смештен маузолеј.
„Море камена“, како се Национални парк Ловћен још назива, нема ни реку ни језеро које бисте открили; пут је оштећен снажним отапањем снега у пролеће, кречњак разломљен по странама и корени дрвећа који вире из земље. Док смо покушавали да забележимо овај драматични призор са друге планете, окружен бескрајним стењем, појавиле су се две висоравни – Штировник (1749 м) као највиша и Језерски врх као следећи (1659 м).
У реду,
Пењање може да почне!
461 степеник до врха – 70% Црне Горе се види!
Не крећите без воде, наочара за сунце и свих апарата које имате.
Од 1/3 пута већ смо били задивљени – водичка нам је показивала огромну природну оазу Скадарско језеро, које се простире 70% преко Црне Горе и 30% у Албанији.
Када смо стигли на врх, сви су били без даха, али запањени.
Не пропустите причу и статуу Петра II Петровића Његоша, владара Црне Горе, највишег познатог човека на Балкану у 19. веку.
Док смо ја и остали љубитељи уметности сијали од радости гледајући ремек-дело чувеног вајара Ивана Мештровића, други су се дивили са 18 кг чистог злата које је светлуцало са плафона.
Са друге стране маузолеја уска стаза је водила до каменог круга и до – ВРХА СВЕТА.
Готово сва црногорска земља испод наших ногу.
Спектакуларно.
Поветарац је био ту тек да нас расхлади од скакања – не са врха планине, већ увис да забележимо чувену „скачућу фотографију“ која је заиста невероватна! (Ваша водичка ће вам показати како се то ради, један секунд труда и добијете овакву слику):
Ова авантура успорила је током вожње до Цетиња, где је половина аутобуса у потпуности користила „време за дремку“.
Са стрмог и високог врха спустили смо се у долину где је скривена Стара краљевска престоница.
Приземне, шарене куће и богато украшене некадашње амбасаде из 19. века сведочиле су о краљевској историји овог места, али су многе рушевине, чак и прекривене плакатима, откривале бурне догађаје који су се одиграли пре много деценија и векова. Прича водичке у потпуности је пратила призор, дефинитивно занимљива и поједностављена.
У свом најлепшем сају – следећа станица била је Ријека Црнојевића!
Многи су рекли да их подсећа на Вијетнам или Нови Зеланд, али ни на шта слично у Европи.
Без снимања „најпопуларније разгледнице у Црној Гори“ немојте ни помишљати да напустите ово место.
Било је 15:00, и како је температура расла, мирис зрелих смокава опчинио је наша чула и опет је храна била једина тачка интересовања.
Романтичан поглед на реку из ресторана „Последња лука“ (симболично названог од стране власника који је био морнар 50 година) накратко нас је одвратио од ручка, али чим се рибља чорба нашла на столу, прождрли смо је.
Храна је одговарала локацији, па је главно јело (пастрмка) уловљено у Скадарском језеру, а најфиније вино без етикете набављено је из локалних винограда.
Не размишљајте двапут кад је у питању вожња чамцем! Пошто је то опционо на тури (уз доплату), цела група мора да одлучи заједно. Када видите реку и ту суманутну лепоту, биће вам веома лако да се одлучите.
Један сат, са могућношћу купања ако је дан превише врућ, био је таман довољан да се види и осети сва бујна вегетација богата рибом и птицама које лете на све стране.
Јато белих, дебелих гусака зурило је у нас док смо пролазили, па смо у њих уперили зум. Чапље су се размећале поносно стојећи на једној нози, док су се корморани углавном нису обазирали на туристе, заокупљени сушењем крила на сунцу.
Наш скипер нас је послужио домаћим вином које је сам направио.
Было је сајно.
Из мира и речног раја, тура се наставила ка Будви – опет потпуно другачијој од свега до тада виђеног.
Будва је „Мајами Црне Горе“ са прелепим плажама, палмама, отменим радњама и, како је наша водичка рекла, бескрајним журкама.
Чак је и Стари град блистав, тек да се уклопи у све нове грађевине около.
Шетња нас је подсетила на древну историју овог места, а џиновски мозаички под из римске куће вратио нас је на тренутак уназад кроз време.
Преплављени задивљујућом лепотом Црне Горе и свим новонаученим информацијама, дан смо завршили у Будви укусним сладоледом и задовољни се вратили у Котор возећи се уз залазак сунца.
Овај текст је написан у сарадњи са туристичком агенцијом „360 Monte“.
