Мало градова на Јадрану носи толико испреплетаних историја као Улцињ. Смештен на стеновитом јужном рубу Црне Горе, близу албанске границе, био је илирско насеље, римска лука, венецијанска испостава, озлоглашено гусарско склониште и, током отприлике четири века, османско упориште. Данас остаје једно од најособенијих места у земљи – град са већинским албанским становништвом, панорамом минарета и камена и сплетом легенди међу којима је и једна од најнеочекиванијих личности јеврејске историје.
Та личност је Sabbatai Zevi – у овим крајевима записан као Сабетај Севи – мистик из 17. века који се прогласио месијом, узбудио јеврејске заједнице на три континента и, након драматичног обрта судбине, наводно умро у Улцињу око 1676. године.
Ко је био Сабетај Севи?
Рођен у Смирни (данашњем Измиру) 1626. године, Сабетај Севи био је харизматичан и неконвенционалан учењак прожет кабалом, мистичном традицијом јудаизма. Године 1665, охрабрен младим визионаром по имену Натан из Газе, прогласио се дуго ишчекиваним месијом. Вест се ширила невероватном брзином. Од Амстердама и Хамбурга до Каира, Солуна и градова османског Балкана, јеврејске заједнице захватио је талас заноса. Многи су распродали имовину и припремали се за искупљење и повратак у Свету земљу. Био је то, по сваком мерилу, један од највећих месијанских покрета у јеврејској историји.
Османске власти су, међутим, у самопроглашеном спаситељу с масовним следбеништвом виделе политичку претњу. Године 1666. Сабетај Севи изведен је пред султанов двор и стављен пред оштар избор: прелазак на ислам или погубљење. На запрепашћење својих следбеника, прешао је на ислам, узео име Азиз Мехмед-ефендија и прихватио дворску титулу и пензију. Покрет се распао; многи су га напустили, док је оданa мањина наставила да верује, тумачећи чак и његово одрицање као део скривеног божанског плана. Њихови потомци, познати као Дönme, генерацијама су чували посебан идентитет у османском свету.
Изгнанство у Улцињ
Позне године Сабетаја Севија биле су немирне и под будним надзором. Осумњичен да и даље тајно води своје следбенике, на крају је пао у немилост и османске власти су га прогнале у забачени кутак царства. То место био је Улгун – османски назив за Улцињ – утврђена лука на јадранском ободу царства. Верује се да је тамо умро око 1676. године, далеко од великих градова који су некада висили о свакој његовој речи.
Вреди бити искрен о ономе што не знамо. Тачно место његовог гроба у Улцињу никада није поуздано утврђено, а прича је вековима таложила слојеве легенде. Разна локална предања указују на различита места, али ниједно се не може са сигурношћу потврдити. Оно што остаје јесте сама веза: овај мали црногорски град као последња етапа једне од најнеобичнијих религијских драма у историји. Та неизвесност, уместо да умањује причу, део је онога што и данас привлачи радознале путнике и истраживаче у Улцињ.
Стари град и палата Venezia
Шта год их доводило овамо, већина посетилаца креће из улцињског старог града, Калаје – утврђене цитаделе на брду која се уздиже право изнад мора. Њени корени сежу у илирско и римско доба, а лавиринт камених уличица, бедема и капија који је сачуван до данас одражава узастопне венецијанске и османске преправке. Лутајући његовим сокацима, пролазите поред цркава које су постале џамије, цистерни, кула и кућа узиданих у живу стену, док кроз пукотине у зидинама блиста Јадран.
Једна од најсугестивнијих грађевина јесте палата Venezia, камена палата на морској страни цитаделе. Као и много шта у Улцињу, њено име подсећа на венецијанско поглавље у дугој повести града, када је Јадран био предмет спора између Венеције и Османлија. С њених тераса погледи се пружају дуж обале и преко воде – подсећање на то да је Улцињ одувек био окренут мору, у добру и у злу.
Гусарска лука застрашујућег гласа
Током већег дела 16. и 17. века Улцињ је био надалеко чувен, и изван Јадрана, као гусарско упориште. Делујући из заклоњене луке под османском влашћу, градски пирати и корсари нападали су бродове и приморска насеља широм мора, а лука се везивала за трговину заробљеницима и пленом. Био је то, једно време, једно од најозлоглашенијих гусарских упоришта у овом делу Медитерана.
То гусарско доба оставило је траг на карактеру града и на легендама које се за њега вежу. Оно такође помаже да се разуме како је тако мало место могло бити тако космополитско: Улцињ је био раскрсница кроз коју су пролазили, у којој су се настањивали или у коју су довођени против своје воље морнари, робови, трговци и прогнаници из целог османског света и Медитерана. То је управо она врста места где је прича о прогнаном месији могла да се укорени и опстане.
Трајан мултикултурни идентитет
Слојевита прошлост Улциња није само ствар рушевина и старог камена. Град одавно има већинско албанско становништво, а албански се, уз црногорски, широко говори на његовим улицама и у кафићима. Џамије и цркве стоје надомак једне другима, а ритмови свакодневног живота одражавају векове османског и медитеранског утицаја. Мало градова на овој обали тако отворено носи своју вишеструкост.
Управо тај спој – илирски и римски темељи, венецијанска и османска власт, албански карактер, гусарска прошлост и сабатијанска фуснота – чини да Улцињ делује другачије од углађених туристичких градова севернијe. Овде историја није заглађена; стоји на видном месту, у архитектури, језицима и причама које људи још увек причају.
Шта данас видети
Посета природно почиње у Калаји, где лагана шетња кроз стари град обухвата бедеме, палату Venezia и мале музејске збирке смештене унутар зидина. Већ и сами погледи вреде успона, а то је најбоље место да се одједном осети тежина многих улцињских прошлости.
Изван старог града, Улцињ је и одредиште за плаже. Велика плажа – „Дуга плажа“ – пружа се дуж око дванаест километара ситног, тамног песка југоисточно од града, једна је од најдужих непрекинутих плажа на Јадрану и магнет за купаче, породице и, захваљујући ветровима, кајтсерфере. На њеном крајњем крају налази се Ада Бојана, троугласто речно острво тамо где се Бојана улива у море, познато по дивљим песковитим обалама, рибљим рестoранима подигнутим на стубовима над водом и надалеко познатој опуштеној атмосфери повратка природи.
Заједно оне сажимају чар Улциња: града у коме преподне можете да пратите трагове корсара и прогнаних мистика кроз древне камене уличице, а поподне проведете на једној од највећих јадранских плажа. Прича Сабетаја Севија можда се завршава у неизвесности, али припада месту које је одувек било сусретиште светова – и остаје то и данас.
