Мало градова на Јадрану носи толико испреплетаних историја као Улцињ. Смјештен на стијеновитом јужном рубу Црне Горе, близу албанске границе, био је илирско насеље, римска лука, венецијанска испостава, озлоглашено гусарско склониште и, током отприлике четири вијека, османско упориште. Данас остаје једно од најособенијих мјеста у земљи – град са већинским албанским становништвом, панорамом минарета и камена и сплетом легенди међу којима је и једна од најнеочекиванијих личности јеврејске историје.
Та личност је Sabbatai Zevi – у овим крајевима записан као Сабетај Севи – мистик из 17. вијека који се прогласио месијом, узбудио јеврејске заједнице на три континента и, након драматичног обрта судбине, наводно умро у Улцињу око 1676. године.
Ко је био Сабетај Севи?
Рођен у Смирни (данашњем Измиру) 1626. године, Сабетај Севи био је харизматичан и неконвенционалан учењак прожет кабалом, мистичном традицијом јудаизма. Године 1665, охрабрен младим визионаром по имену Натан из Газе, прогласио се дуго ишчекиваним месијом. Вијест се ширила невјероватном брзином. Од Амстердама и Хамбурга до Каира, Солуна и градова османског Балкана, јеврејске заједнице захватио је талас заноса. Многи су распродали имовину и припремали се за искупљење и повратак у Свету земљу. Био је то, по сваком мјерилу, један од највећих месијанских покрета у јеврејској историји.
Османске власти су, међутим, у самопроглашеном спаситељу с масовним следбеништвом видјеле политичку пријетњу. Године 1666. Сабетај Севи изведен је пред султанов двор и стављен пред оштар избор: прелазак на ислам или погубљење. На запрепашћење својих следбеника, прешао је на ислам, узео име Азиз Мехмед-ефендија и прихватио дворску титулу и пензију. Покрет се распао; многи су га напустили, док је одана мањина наставила да вјерује, тумачећи чак и његово одрицање као дио скривеног божанског плана. Њихови потомци, познати као Дöнме, генерацијама су чували посебан идентитет у османском свијету.
Изгнанство у Улцињ
Позне године Сабетаја Севија биле су немирне и под будним надзором. Осумњичен да и даље тајно води своје следбенике, на крају је пао у немилост и османске власти су га прогнале у забачени кутак царства. То мјесто био је Улгун – османски назив за Улцињ – утврђена лука на јадранском ободу царства. Вјерује се да је тамо умро око 1676. године, далеко од великих градова који су некада висили о свакој његовој ријечи.
Вриједи бити искрен о ономе што не знамо. Тачно мјесто његовог гроба у Улцињу никада није поуздано утврђено, а прича је вјековима таложила слојеве легенде. Разна локална предања указују на различита мјеста, али ниједно се не може са сигурношћу потврдити. Оно што остаје јесте сама веза: овај мали црногорски град као посљедња етапа једне од најнеобичнијих религијских драма у историји. Та неизвјесност, умјесто да умањује причу, дио је онога што и данас привлачи радознале путнике и истраживаче у Улцињ.
Стари град и палата Venezia
Шта год их доводило овамо, већина посјетилаца креће из улцињског старог града, Калаје – утврђене цитаделе на брду која се уздиже право изнад мора. Њени коријени сежу у илирско и римско доба, а лавиринт камених уличица, бедема и капија који је сачуван до данас одражава узастопне венецијанске и османске преправке. Лутајући његовим сокацима, пролазите поред цркава које су постале џамије, цистерни, кула и кућа узиданих у живу стијену, док кроз пукотине у зидинама блиста Јадран.
Једна од најсугестивнијих грађевина јесте палата Venezia, камена палата на морској страни цитаделе. Као и много шта у Улцињу, њено име подсјећа на венецијанско поглавље у дугој повести града, када је Јадран био предмет спора између Венеције и Османлија. С њених тераса погледи се пружају дуж обале и преко воде – подсећање на то да је Улцињ одувијек био окренут мору, у добру и у злу.
Гусарска лука застрашујућег гласа
Током већег дијела 16. и 17. вијека Улцињ је био надалеко чувен, и изван Јадрана, као гусарско упориште. Дјелујући из заклоњене луке под османском влашћу, градски пирати и корсари нападали су бродове и приморска насеља широм мора, а лука се везивала за трговину заробљеницима и пленом. Био је то, једно вријеме, једно од најозлоглашенијих гусарских упоришта у овом дијелу Медитерана.
То гусарско доба оставило је траг на карактеру града и на легендама које се за њега вежу. Оно такође помаже да се разуме како је тако мало мјесто могло бити тако космополитско: Улцињ је био раскрсница кроз коју су пролазили, у којој су се настањивали или у коју су довођени против своје воље морнари, робови, трговци и прогнаници из цијелог османског свијета и Медитерана. То је управо она врста мјеста гдје је прича о прогнаном месији могла да се укорени и опстане.
Трајан мултикултурни идентитет
Слојевита прошлост Улциња није само ствар рушевина и старог камена. Град одавно има већинско албанско становништво, а албански се, уз црногорски, широко говори на његовим улицама и у кафићима. Џамије и цркве стоје надомак једне другима, а ритмови свакодневног живота одражавају вјекове османског и медитеранског утицаја. Мало градова на овој обали тако отворено носи своју вишеструкост.
Управо тај спој – илирски и римски темељи, венецијанска и османска власт, албански карактер, гусарска прошлост и сабатијанска фуснота – чини да Улцињ дјелује другачије од углађених туристичких градова сјеверније. Овдје историја није заглађена; стоји на видном мјесту, у архитектури, језицима и причама које људи још увијек причају.
Шта данас видјети
Посјета природно почиње у Калаји, гдје лагана шетња кроз стари град обухвата бедеме, палату Venezia и мале музејске збирке смјештене унутар зидина. Већ и сами погледи вриједе успона, а то је најбоље мјесто да се одједном осјети тежина многих улцињских прошлости.
Изван старог града, Улцињ је и одредиште за плаже. Велика плажа – „Дуга плажа“ – пружа се дуж око дванаест километара ситног, тамног пијеска југоисточно од града, једна је од најдужих непрекинутих плажа на Јадрану и магнет за купаче, породице и, захваљујући вјетровима, кајтсерфере. На њеном крајњем крају налази се Ада Бојана, троугласто ријечно острво тамо гдје се Бојана улива у море, познато по дивљим песковитим обалама, рибљим ресторанима подигнутим на стубовима над водом и надалеко познатој опуштеној атмосфери повратка природи.
Заједно оне сажимају чар Улциња: града у коме пријеподне можете да пратите трагове корсара и прогнаних мистика кроз древне камене уличице, а поподне проведете на једној од највећих јадранских плажа. Прича Сабетаја Севија можда се завршава у неизвјесности, али припада мјесту које је одувијек било сусретиште свијетова – и остаје то и данас.
