Да би се истински разумела уметничка култура Црне Горе, не може се позивати само на неколико познатих споменика, већ треба узети у обзир сва уметничка дела овог краја и околности у којима су настала, а касније и пронађена, да би се у потпуности схватила прича о овом месту. Понекад је, када говоримо о уметности ове мале регије, важно размотрити и алегоријску документацију коју су толико ценили стари Грци.
Црна Гора је мала земља, али је место богато древном историјом“ и једна је од најстаријих регија познатих раним цивилизацијама. Када се размишља о њеној историји, веома је тешко дефинисати географију Црне Горе у различитим историјским периодима, јер је овај сасвим мали крај кроз векове био предмет интересовања многих империјалистичких сила. Између бројних ратова, Црну Гору су погађале и природне катастрофе. Као и у суседној Грчкој, земљотреси су повремено уништавали многе предмете од историјског значаја које је створио човек, али и даље постоји много онога што вреди поменути.
На пример, локалитет Мало Росе, који датира од 6. до 10. века, представља почетке хришћанства. Из цркве Светог Томе у селу Кути и из цркве у селу Сушћепан сачувана је камена декоративна пластика из периода од 9. до 11. века, као и олтарска камена преграда – парапетна плоча.
Већину тла Црне Горе чине крашке формације, али је она богата и белим мермером, нарочито у близини античке Дукље. Овде се налази други римски муниципијум, који сведочи о посвећености и уметничком духу људи који су ту некада живели, будући да зрно црногорског мермера није фино и компактно те је с њим било веома тешко радити због његове тврдоће, далеко веће од оне пентелијског или карарског мермера, који су донекле мек и приступачнији материјал.
Вековима се на Црну Гору гледало као на место којем недостају материјална и савремена богатства, недоступно путницима, са крутим тереном и веома сировом и нетакнутом дивљом лепотом. Њена једноставност сеже у давна времена и одржавала се генерацијама и вековима. О томе сведоче чисте форме неколико предмета (које људи у северним селима и данас користе), као што је античка чаша са дршком и високим цилиндричним вратом од печене глине, украшена широким тракама и орнаментима, изложена у музеју. То ме је подсетило на креденац моје баке пун веома старог посуђа од печене глине. Међутим, ово конкретно уметничко дело пронађено у музеју датира из периода 2100–1900. године пре нове ере.
Поред тога, две посуде пронађене у овом крају садрже ситне честице метала, што нас уводи у наредни период – ране фазе античког доба. Предмети попут малих оштрих металних харпуна и поломљених копаља виде се на прашњавим полицама овог малог музеја, а испод њих стоје ситни избледели натписи писани ћирилицом. Само писмо је древно, и иако се у овом крају обично користи латиница, многе школе предају ћирилицу као друго писмо да би подстакле нове генерације да остану верне својим древним коренима.
У Црној Гори је неолитско доба, са све три своје фазе – доњом, средњом и горњом – представљено керамичким предметима који су коришћени у свакодневном животу. Међутим, далеко је више трагова енеолитских него неолитских култура, што отежава процену стила и уметничких токова.
Неки научници сматрају да украси на енеолитским посудама чине неку врсту праисторијског система знакова који је служио за идентификацију појединих народа, при чему је сваки имао своју групу симбола. С друге стране, поједини верују да ти украси чине део фигуративног и естетског језика. Једна од најважнијих чињеница јесте та да, упркос малој величини наше земље, не сме се пропустити поменути огромно богатство фолклорних традиција.
Етнолошко проучавање игре, веза, декоративне уметности, ношње, накита, гравура, боја на дезенима теракотних посуда и локалне народне уметности готово сваког града објашњава велики талас миграција са северне обале Црног мора (индоевропске миграције) који је имао огроман утицај на ову област. Иако су научни докази о многим миграцијама очигледни, научници нису у стању да у Црној Гори идентификују једну јединствену енеолитску „расу“. На основу различитих чињеница и доказа пронађених у овом крају, закључује се да је постојало неколико народа. Управо зато историчари енеолитско становништво Црне Горе и данас називају општим именом „Индоевропљани“. Имајући то у виду, погледајте следећа уметничка дела која сведоче о првим траговима настањивања људских заједница:
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године пре нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године пре нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Девојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Реч је о прелепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. века. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати делови изменили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године пре нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године пре нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Девојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Реч је о прелепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. века. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати делови изменили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године пре нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године пре нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Девојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Реч је о прелепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. века. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати делови изменили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Урезана / угравирана имена руских војника, исписана бајонетима 1807. године током рата против Наполеона, красе аутентична врата у приземљу. Касније је ова грађевина добила званичан назив Завичајни музеј Херцег Новог. Делимичне рестаурације музеја извршене су 1979, 1994, 1996. и 2001. године.
Испред Завичајног музеја налази се прелепа медитеранска и суптропска ботаничка башта са више од стотину одабраних биљака које красе парковски простор од 1000 квадратних метара. Многе веома егзотичне и неуобичајено јединствене биљке нашле су своје место у овој прелепој башти. Овде у необичним облицима и бојама расту бројне врсте палми, агаве, кактуси, алоје и многе друге биљке. Током сезоне цветања цветови оплемењују амбијент. Овде можемо пронаћи различите врсте пузавица попут питоспорума, затим приморске борове, мимозе, камелије, магнолије, као и мирисне и лековите медитеранске биљке.
Мирко Комненић је свој дом завештао граду Херцег Новом као задужбину. У свом тестаменту изразио је жељу да се ова грађевина користи као градски музеј.
Мирко Комненић је био активан током балканских ратова, радио је у пропагандним и обавештајним службама против Аустроугарске. Такође, током Првог светског рата био је заточеник тврђаве Мамула. Године 1923. и 1925. изабран је за посланика Боке Которске у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Поред тога, 1930. године обављао је дужност председника општине Херцег Нови. Године 1935. постао је министар социјалне политике и народног здравља.
Одликован је бројним одликовањима. Међу многима су ова: Орден белог орла са мачевима, Орден Светог Саве првог и трећег реда; руски: Орден Светог Владимира 4. реда, Орден Светог Станислава 5. реда, Орден Свете Ане 2. реда; француска Легија части и чехословачки официрски Револуционарни крст.
Још једна занимљива чињеница која показује колико је овај човек заиста био велик јесте његова жеља да се сва његова зарада и приходи завештају локалном сиротишту како би се помогло сирочадима Херцег Новог, без обзира на њихову веру или етничко порекло.
Овај музеј чува историјску, археолошку, етнолошку и иконографску збирку уметности.
