На пола пута дуж сјеверне обале спољашњег залива, између плажа и апартмана за одмор, силуета се нагло претвара у индустријску: дизалице, хале и огроман пловни док уздижу се над селом Бијела. Посјетиоце често изненади што у оваквом, толико лијепом заливу затичу тешку индустрију, али бродоградилиште овдје није уљез — ту је већ читав вијек, некада је било највеће бродоремонтно двориште јужног Јадрана, а данас проживљава један од најупечатљивијих других живота на овој обали, поново рођено као центар за ремонт неких од највећих јахти на свијету.
Бродоградилиште од 1927.
Бока гради и поправља бродове откад има морнаре, а и сама Бијела је одувијек била село помораца. Модерно бродоградилиште основано је 1927. године и током деценија двадесетог вијека израсло је у највећи класични центар за ремонт и одржавање бродова на јужном Јадрану. Његово златно доба дошло је у вријеме Југославије: до средине седамдесетих година Бијела је располагала највећим пловним доком у региону, носивости од 33.000 тона, и запошљавала више од деветсто радника. Теретњаци, танкери и бродови за расути терет из свјетских трговачких флота пролазили су кроз тјеснац Вјериге да би били докирани, очишћени, заварени и премазани испод планине Оријен — призор неспојив с околином, али и повод за понос, а за генерације локалних породица бродоградилиште је једноставно било мјесто гдје се ради.
Пропадање и отровно насљеђе
Распад Југославије деведесетих погодио је бродоградилиште једнако снажно као и сваку другу индустрију на обали. Наруџбине су се проредиле, круг клијената се распршио, а бродоградилиште је деценијама послије рата животарило далеко испод некадашњих капацитета. Остало је и мрачније насљеђе: деценије пескарења бродских трупова затрпале су локацију огромним количинама загађеног абразивног пијеска, засићеног тешким металима и старим бојама против обраштања — еколошки терет потпуно у нескладу са заливом који је дотад свијету већ продавао слику нетакнуте природне луке. Свака будућност Бијеле морала је да почне чишћењем, па је уклањање нагомиланог пијеска са локације, уз међународно финансирање, постало предуслов за све што је услиједило.
Долазак Дамена — и одлазак Дамена
Прекретница је дошла 30. новембра 2018, када је Влада Црне Горе потписала тридесетогодишњу концесију за локацију од око 198.000 квадратних метара са конзорцијумом холандске бродоградитељске групе Damen и компаније Adriatic Marinas, која стоји иза марине Porto Montenegro у Тивту. План је био да се старо бродоградилиште преоријентише са ремонта трговачких бродова на ремонт мегајахти — логичан спој, јер је Porto Montenegro залив већ напунио управо оним пловилима којима би такво бродоградилиште служило. Партнерство, међутим, није потрајало: у новембру 2020. Damen и Adriatic Marinas договорили су се да раскину сарадњу, а мјесто холандске групе у концесији преузео је Drydocks World — Dubai, бродоградилишни гигант који, као и власник Porto Montenegra, припада Investment Corporation of Dubai. Преформирани конзорцијум наставио је даље.
Adriatic 42
Обновљено бродоградилиште добило је име Adriatic 42 — по 42. упореднику сјеверне географске ширине, на коме се налази. Његов централни дио стигао је морем у јуну 2022: нови пловни док димензија 180 са 37 метара, носивости од 10.000 тона и са двије дизалице, убједљиво најмоћнији док за велике јахте у овом дијелу Јадрана. Рад је почео тог октобра, а бродоградилиште се индустрији представило у великом стилу када је Black Pearl — са 106 метара највећа једрилица на свијету — дошао на ремонт као један од његових првих престижних клијената. У бродоградилишту већ ради стотинак људи, многи од њих насљедници дуге бродомонтерске традиције Бијеле, а амбиција је јасна: да залив постане мјесто гдје се свјетске мегајахте не само везују и разгледају, као у Porto Montenegru, него и подижу, обнављају и изнова опремају — читав индустријски екосистем јахтинга, усидрен у селу потомака деветсто некадашњих бродоградилишних радника.
Зашто је то важно
Лако је Бијелу читати као параболу о самој обали: тешка индустрија уступа мјесто луксузном туризму. Али истинитије читање говори о континуитету — иста дубока вода, исто заклоњено сидриште и исте вјешто руке које су деведесет година служиле теретњацима сада служе јахтама. За разлику од хотела, ремонтно бродоградилиште извози квалификовани рад по свјетским цијенама током цијеле године, а призор дока у Бијелој који држи труп дуг колико фудбалски терен јесте залив који ради оно што је одувијек радио: поправља бродове.
Посјета
Adriatic 42 је активна индустријска локација и није отворена за јавност, али се њена величина најбоље доживљава управо онако како је виде мјештани — са обале. Са јавне обале у Бијелој виде се пловни док и дизалице како се надносе над сеоским плажама. Ако тамо идете пјешице од шеталишта Пет Даница или приобалним аутобусом, истог дана провјерите саобраћај, стање стаза и аутобуске везе. Останите на јасно јавном простору, не блокирајте колске и хитне прилазе, слиједите знакове и упутства обезбјеђења и никад не прелазите ограду ради фотографије — дођите пред вече, када се силуета бродоградилишта затамни наспрам Оријена и, уз мало среће, нека мегајахта стоји високо и сува у доку преко воде.
.jpg&w=2048&q=75)