Да би се истински разумела умјетничка култура Црне Горе, не може се позивати само на неколико познатих споменика, већ треба узети у обзир сва умјетничка дијела овог краја и околности у којима су настала, а касније и пронађена, да би се у потпуности схватила прича о овом мјесту. Понекад је, када говоримо о умјетности ове мале регије, важно размотрити и алегоријску документацију коју су толико цијенили стари Грци.
Црна Гора је мала земља, али је мјесто богато древном историјом“ и једна је од најстаријих регија познатих раним цивилизацијама. Када се размишља о њеној историји, веома је тешко дефинисати географију Црне Горе у различитим историјским периодима, јер је овај сасвим мали крај кроз вјекове био предмет интересовања многих империјалистичких сила. Између бројних ратова, Црну Гору су погађале и природне катастрофе. Као и у сусједној Грчкој, земљотреси су повремено уништавали многе предмете од историјског значаја које је створио човјек, али и даље постоји много онога што вриједи поменути.
На примјер, локалитет Мало Росе, који датира од 6. до 10. вијека, представља почетке хришћанства. Из цркве Светог Томе у селу Кути и из цркве у селу Сушћепан сачувана је камена декоративна пластика из периода од 9. до 11. вијека, као и олтарска камена преграда – парапетна плоча.
Већину тла Црне Горе чине крашке формације, али је она богата и бијелим мјермером, нарочито у близини античке Дукље. Овдје се налази други римски муниципијум, који свједочи о посвећености и умјетничком духу људи који су ту некада живјели, будући да зрно црногорског мјермера није фино и компактно те је с њим било веома тешко радити због његове тврдоће, далеко веће од оне пентелијског или карарског мјермера, који су донекле мек и приступачнији материјал.
Вјековима се на Црну Гору гледало као на мјесто којем недостају материјална и савремена богатства, недоступно путницима, са крутим тереном и веома сировом и нетакнутом дивљом љепотом. Њена једноставност сеже у давна времена и одржавала се генерацијама и вјековима. О томе свједоче чисте форме неколико предмета (које људи у сјеверним селима и данас користе), као што је античка чаша са дршком и високим цилиндричним вратом од печене глине, украшена широким тракама и орнаментима, изложена у музеју. То ме је подсетило на креденац моје баке пун веома старог посуђа од печене глине. Међутим, ово конкретно умјетничко дијело пронађено у музеју датира из периода 2100–1900. године прије нове ере.
Поред тога, двије посуде пронађене у овом крају садрже ситне честице метала, што нас уводи у наредни период – ране фазе античког доба. Предмети попут малих оштрих металних харпуна и поломљених копаља виде се на прашњавим полицама овог малог музеја, а испод њих стоје ситни избледели натписи писани ћирилицом. Само писмо је древно, и иако се у овом крају обично користи латиница, многе школе предају ћирилицу као друго писмо да би подстакле нове генерације да остану вјерне својим древним коријенима.
У Црној Гори је неолитско доба, са све три своје фазе – доњом, средњом и горњом – представљено керамичким предметима који су коришћени у свакодневном животу. Међутим, далеко је више трагова енеолитских него неолитских култура, што отежава процјену стила и умјетничких токова.
Неки научници сматрају да украси на енеолитским посудама чине неку врсту праисторијског система знакова који је служио за идентификацију појединих народа, при чему је сваки имао своју групу симбола. С друге стране, поједини вјерују да ти украси чине дио фигуративног и естетског језика. Једна од најважнијих чињеница јесте та да, упркос малој величини наше земље, не смије се пропустити поменути огромно богатство фолклорних традиција.
Етнолошко проучавање игре, веза, декоративне умјетности, ношње, накита, гравура, боја на дезенима теракотних посуда и локалне народне умјетности готово сваког града објашњава велики талас миграција са сјеверне обале Црног мора (индоевропске миграције) који је имао огроман утицај на ову област. Иако су научни докази о многим миграцијама очигледни, научници нису у стању да у Црној Гори идентификују једну јединствену енеолитску „расу“. На основу различитих чињеница и доказа пронађених у овом крају, закључује се да је постојало неколико народа. Управо зато историчари енеолитско становништво Црне Горе и данас називају општим именом „Индоевропљани“. Имајући то у виду, погледајте сљедећа умјетничка дијела која свједоче о првим траговима настањивања људских заједница:
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године прије нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године прије нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Дјевојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Ријеч је о прелијепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. вијека. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати дијелови измијенили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године прије нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године прије нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Дјевојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Ријеч је о прелијепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. вијека. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати дијелови измијенили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Једно од тих станишта откривено је у пећини Врањај, испод врха Радостак у близини Херцег Новог. Она потичу из неолитског периода (5000–4000. године прије нове ере). Интензивније насељавање настало је у енеолиту (2000–1700. године прије нове ере), као и током бронзаног доба. Из пећине Врањај потиче пехар из бронзаног доба са орнаментом. Током бронзаног и гвозденог доба сахрањивање под тумулима било је интензивно – Глоговик, Врањај и Дјевојачке Греде.
Године 1953. дом Мирка Комненића претворен је у Завичајни музеј Херцег Новог. Ријеч је о прелијепом здању пројектованом у касно-барокном стилу, изграђеном крајем 18. вијека. Псеудобарокне доградње и накнадно придодати дијелови измијенили су првобитни изглед музеја, дајући му величанствен призвук.
Урезана / угравирана имена руских војника, исписана бајонетима 1807. године током рата против Наполеона, красе аутентична врата у приземљу. Касније је ова грађевина добила званичан назив Завичајни музеј Херцег Новог. Дијелимичне рестаурације музеја извршене су 1979, 1994, 1996. и 2001. године.
Испред Завичајног музеја налази се прелијепа медитеранска и суптропска ботаничка башта са више од стотину одабраних биљака које красе парковски простор од 1000 квадратних метара. Многе веома егзотичне и неуобичајено јединствене биљке нашле су своје мјесто у овој прелијепој башти. Овдје у необичним облицима и бојама расту бројне врсте палми, агаве, кактуси, алоје и многе друге биљке. Током сезоне цвјетања цветови оплемењују амбијент. Овдје можемо пронаћи различите врсте пузавица попут питоспорума, затим приморске борове, мимозе, камелије, магнолије, као и мирисне и лијековите медитеранске биљке.
Мирко Комненић је свој дом завештао граду Херцег Новом као задужбину. У свом тестаменту изразио је жељу да се ова грађевина користи као градски музеј.
Мирко Комненић је био активан током балканских ратова, радио је у пропагандним и обавјештајним службама против Аустроугарске. Такође, током Првог свјетског рата био је заточеник тврђаве Мамула. Године 1923. и 1925. изабран је за посланика Боке Которске у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Поред тога, 1930. године обављао је дужност предсједника општине Херцег Нови. Године 1935. постао је министар социјалне политике и народног здравља.
Одликован је бројним одликовањима. Међу многима су ова: Орден бијелог орла са мачевима, Орден Светог Саве првог и трећег реда; руски: Орден Светог Владимира 4. реда, Орден Светог Станислава 5. реда, Орден Свете Ане 2. реда; француска Легија части и чехословачки официрски Револуционарни крст.
Још једна занимљива чињеница која показује колико је овај човјек заиста био велик јесте његова жеља да се сва његова зарада и приходи завештају локалном сиротишту како би се помогло сирочадима Херцег Новог, без обзира на њихову вјеру или етничко поријекло.
Овај музеј чува историјску, археолошку, етнолошку и иконографску збирку умјетности.
