Montenegro.com ексклузивно објављује текст Маријане Вукчевић о историји и знаменитостима Улциња. Улцињ је један од најстаријих градова Јадранског приморја који је одважно одолевао времену кроз двадесет пет вјекова. Чудесно издигнут на литицама изнад отвореног мора, окренут према Отранту, неодољиво осваја сва ваша чула. Кроз вјекове, нагомилана разноликост култура и цивилизација спојена је у једну цјелину. Нешто попут малог раја на земљи, исклесаног из времена током вјекова крвавих битака, отпора, поноса и љубави свих оних који су посјетили ово мјесто бар једном у свом животу.

Најранији трагови воде нас у праисторијско вријеме када је Улцињ припадао Илирима, народу индоевропског поријекла. Стари град Улцињ основали су у 5. вијеку п. н. е. Колхиđани, због чега је првобитно добио име Колихиниум. У 2. вијеку (163. п. н. е.) освојили су га Римљани од илирског племена Олциниата и тада је древни град Колхиниум постао Олциниум. Током римске владавине Олциниум је добио посебан статус, као град са посебним привилегијама (oppida civium romanorum) и касније као град са независним статусом (Municipia). Због свог изузетног географског положаја, рељефа и благе климе, увијек је био мета великих освајача. Улцињ је град чији су зидови често рушени у ратовима, али и обнављани од стране свих оних који су, због изузетне љепоте овог древног града, пронашли свој мир градњом утврђења и резиденција. Византијски цар Јустинијан га је обновио и саградио утврђења, а послије њега Немањићи, Балшићи, Венецијанци и Турци. Године 1183. српски велики жупан Стефан Немања заузео је град, и у то вријеме Улцињ је постао један од најзначајнијих обалних градова.

Отприлике у то вријеме саграђена је и чувена Балшића кула, а занимљива је чињеница да је управо тамо живио чувени реформатор Талмуда (Сабатај Цви) који је 1676. године, након преобраћења на ислам, овдје умро познат као Мухамед Ефендија. Иако никада није био прави главни град, Улцињ је био омиљена дестинација коју су владари Зете користили за своје резиденције. Син зетског краља Вукана, Немањин унук Đорđе остао је у Улцињу 1252. године. Године 1281. сестра краљице Јелене, Марија, француског поријекла, удовица Анселма де Шора, пронашла је уточиште у овом древном граду. До 1571. године њена гробница се налазила испред олтара Цркве Богородице или Марка. Након ње и Јелене, удовице краља Уроша I, која је заједно са својом сестром Маријом саградила фрањевачки манастир 1278. године. Улциње је примило другог владара, Јелену, удовицу цара Душана, која је владала овим добро познатим, мирним уточиштем бивших владара. Đура је у њему сахрањен, као у својој пријестоници. Страцимировић Балшић. Током времена Немањића и Балшића, у Улцињу је постојала и ковница новца.

Једна од неуспешних опсада Старог града Улциња приписује се Монголима. Освајајући Улцињ, Монголи су уништили сусједни бискупски град Свач и побили све његове становнике. Историјски извори кажу да је Свач обновила краљица Јелена у 13. вијеку, а према легенди коју су записали Đустинијан (1533) и Бици (1610), Свач је имао онолико цркава колико има дана у години, па чак и данас можете пронаћи темеље десетине њих који су сачувани. Венецијанци су ставили Улцињ под своју заштиту 1423. године и он је остао под њиховом влашћу до 1571. године, када је нападнут и уништен и пао у руке Турцима.

Након Лијепантске битке у Средоземном мору те године, Стари град Улцињ је као заробљеника примио чувеног шпанског писца Мигела де Сервантеса, који је касније написао свјетски познат роман “Дон Кихот”. Будући да се град тада звао Città di Dolcinio, Сервантес је одабрао своју љубав Дулцинеју, која је носила име града у коме је био затворен 5 година, као хероину свог “Дон Кихота”. Чак и данас у Улцињу постоји трг на коме су се робови окупљали и њима трговало, звани Трг робова или Сервантесов трг. Послије Венеције и Дубровника, Улцињ је био трећа флота и једно од омиљених гусарских одредишта. Током ширења гусарства, у једном тренутку у Улцињу је око 100 црних мушкараца било поробљено који су, након ослобађања, добили презимена породица у којима су служили и тако постали поштени и часни грађани.

Улцињ је ослобођен од Турака 11. јануара 1878. године, али је припојен Кнежевини Црној Гори тек 30. новембра 1880. године. Осим свог богатог културног и историјског насљеђа, овај древни град познат је и по својој мултиетничкој и мултинационалној структури становништва, која се ујединила кроз историју и одолевала окупатору, посебно у Другом свјетском рату. Многе спомен-плоче и попрсја широм града подсјећају нас на то и данас. Улцињ не би требало само видјети, Улцињ треба заиста доживјети. Јединственој и неописивој љепоти улцињског града, чији се бедеми дижу директно из мора, требало би дозволити да исприча причу о својој богатој историји са старим киклопским зидовима, кулама, пушкарницама и вратима. Ако желите да доживите егзотику, дух Оријента и да дефинитивно научите нешто из историје, немојте пропустити Улцињску ривијеру.

Осим Старог града, Улцињ данас нуди 33 km обалне линије, од којих је 18 km прелијепих плажа. Почевши од Велике плаже, која се протеже пуних 10 km и препознатљива је по свом ситном пијеску пречника 0,1 - 0,5 mm. Постоји и Мала (градска) плажа смјештена одмах испод зидина Старог града. Не смијемо заборавити чувену плажу Валданос, плажу која је дио Хотела Албатрос, Лиман I и II, женску плажу (са сумпорним изворима), плажу Балшића палате, итд. Испод Рта Đерана, на самом почетку Велике плаже, налази се марина, боље позната као “Порто Милена”, прави драгуљ за око, дубоко у копну са безброј дрвених колиба на води, које локалци зову “калимере”. На крају, острво Ада Бојана, које је настало вјештачки услед чињенице да је у 19. вијеку брод “Мјерито” и дугогодишње таложење ријечних сједимената исклесало овај мали рај на земљи.

Ада је добро познат туристички бисер Црне Горе, нудистичко насеље са прелијепом песковитом плажом и специфичним амбијентом, вјешто скривено од радозналих очију, окружено са двије стране прелијепом ријеком Бојаном и са треће чистом морском водом. Ако икада пожелите одмор из снова у костимима Адама и Еве, Ада Бојана је дефинитивно прави избор. Не заборавимо ни гурмане, којима су на располагању лијепи и аутентични ресторани на води са богатом понудом свјеже рибе и специјалитета медитеранске кухиње. Улцињ је један од оних градова који заиста имају велику и богату туристичку понуду, због чега се сви они који га једном посјете враћају изнова и изнова. Текст: Маријана Вукчевић