Свакога дана само су се смењивала нова лица и нова места. Након целодневне шетње по Буенос Аиресу и неке врсте туристичког разгледања које је за мене као за мало кога (може се слободно рећи никога) било поприлично досадно. Читаво време уместо разгледања лепота и знаменитости овог прелепог града проведох нестрпљиво чекајући да дођем у контакт са било чим шта ће заситити моју велику жеђ за спознајом трагова које за собом оставше наши досељеници. И напокон поново се окуписмо у кући Јокановића, дивна Лаура отворила нам је флашу црног вина из Мендозе коју бјеше пар ноћи пре доњео на дегустацију Милош Деретић иначе велики љубитељ и познавалац латинамеричких вина. Уз Вино тинто ди Мендоза причекасмо Ћетковиће како би сви заједно отишли у посету једној од најистакнутијих црногорских фамилија у Буенос Аиресу, Лаковићима.

Ресторан Ловћен Након уобичајно дуге вожње по улицама дванаест милионске метрополе стигосмо у отмени Палермо у стан судије Марте Лаковић где нас је чекао највећи део ове успешне и бројне породице. Кад човек прошета Палермом одмах добије потпуно јасно слику свих контракста Јужне Америке о којима сам толико много слушао. Високе луксузно опремљене зграде које готово све почињу тек од другог спрата са огромним улазима и обавезним портирима. Први односно по нашим критеријумима трећи спрат има обавезне решетке. Свако мало сусретнете раднике обезбјеђења. Осећа се невјероватан мир и спокојство нема оног хаоса и сирена вишемилионске метрополе као у другим деловима Буенос Аиреса. Попесмо се лифтом који води директно до стана. На улазу нас дочекаше срдачна лица Олге, Марте, Емилије Лаковић, Мартине деце. Сједосмо у дневну собу где ми се на перфектном како они кажу “нашком” језику обратила прво Емилија Лаковић рођена Звицер. Госпођа Емилија је мајка Мартина, Олгина и Јуан Царлосова. Рођена је у Аргентини од родитеља Црногораца (мајка јој је од Перовића из Цуца). Дуго година касније је опет у Аргентини као рођена Аргентинка срела човека свог живота Радомира Лаковића који је у њену родну земљу стигао из земље њених родитеља, оне земље о којој је толико слушала и о којој је толико много знала коју је толико много волела. Прича о Породици Лаковић је још једно од оних невероватних сведочанства попут Сећања Тимотија Јокановића, Николе Јовановића које ће се наћи у најновијем издању, дела на којем радим већ годинама. Дела на којем радим заједно са мојим пријатељима из Аргентине, оног које треба напокон за сва времена да отргне од заборава тај неодвојиви део нашег народа, а пре свега њихове предке који у прошлом веку стигоше у ту земљу. Свакако ова прича ће се појавити и на www.montenegro.com са мноштвом оригиналних фотографија које ће вам бити доступне уз ово јединствено сведочанство.

У посети Лаковићима. Др.Олга Лаковић и Гордан Стојовић Опет као и у свакој црногорској кући у Аргентини, приче о старом крају, људима догађајима, контактима, дружењима и посетама старој домовини. Неколико дана касније поново посетисмо Лаковиће у њоховој викенд кући у околини Буенос Аиреса. Тамо упознах најмлађе дијете Радомира и Емилије, Јуан Царлоса Лаковића човека изузетних манира и стила иначе веома успешног индустријалца и хотелијера, власника Хотела у Мар дел Плати најпознатијем аргентинском летовалишту. Улазимо у кућу уређену са невероватним укусом која се налазе у једном од Цоунтрија у околини Буенос Аиреса. Цоунтрy су насеља у које не могу крочити непозвани и ненајављени која обезбјеђују сву могућу сигурност и комодитете својим не бас бројним становницима. Базен, комин и комбинација дрвета и камена која мени као великом љубитељу традиционалних медитеранских облика архитектуре која у овом случају транспонована у амбијент латинске америке ми невероватно пријаше. На зиду у кући стоји метална плоча на којој пише Радомир Лаковић Монтенегро, сјећаје на оца и земљу одакле је дошао. Јуан ми са великим задовољством и од срца нуди његов дом за осаму, да кад пожелим да нико не зна за мене и кад се одлучим да напокон докрајчим све ове ствари које пишем и које планирам да пишем о његовим и прецима свих других Црногораца који живе у тој земљи. Моја кућа је твоја кућа Гордане кад пожелиш да пишеш дођи овде и остани колико пожелиш – једва суздржах сузе, признајем. У том тренутку схватих колико је све ово значајно за њих. Схватих да нисам један залуђеник из Црне Горе који годинама покушава да пробије неке баријере без успеха. Тада схватих да све није узалуд и да оно шта желим и шта радим неко заиста цени од срца и неко ме заиста воли због тога. Слава је апсолутно ништа ако је вештачки напумпана, слава је ништа ако вам људи не прилазе од срца. Тада се сетих свих оних ноћи проведених на столици пред компјутером у Херцег Новоме писајући и размишљајући о путовањима, димензијама емигрантским о сусрету са ушћем Ла Плате или острва Еллис. Покушавајући да дохватим руком тренутак, да маштом опипам како је то морало бити. Како су се ти људи осећали, шта су замишљали, сањали, жељели, горчину који осјетише или олакшање након напуштања родне груде. Након дана проведеног у друштву Јуан Царлоса и госпође Емилије поново се вратисмо у кућу Јокановића одакле са читавом управом Зете, прве организације у Латинскј Америци која на модреан начин окупља све потомке досељеника из Црне Горе. Свих досељеника без обзира какви сећање на своје корене гајили и како тумачили своје порекло. На жалост и овде зле пођеле умјешаше прсте. Али о томе на неком другом месту и неком сасвим другом приликом.

Дружење у ресторану Ловћен, заједнички ручак. У исто време нисам могао ни замислити какво ми се изенађење спрема. Родолфо, Милош и Јуан заједно са осталим пријетељима у члановима Зете су у договору са госпођом Вјером Филиповић уговорили велики састанак у ресторану Ловћен. Возали смо се кроз Буенос Аирес углавном причајући о аргентинској политици и политичкој каријери многих Црногораца који су били или још увек заузимају висока места у аргентинској политици. Фамилија Гаривото који се некада презиваше Газивода, Радоњићи, породица Цапитаницх из које је садашњи сенатор Јорге, наравно легендарни Едуардо Вулетић и многи други, познати на локалном, регионалном и националном нивоу у Аргентини.

Заједничка фотографија у ресторану Ловћен Баш тада у сред приче о славним Црногорцима који задужише јужна пространства новог континента дошло је изненађење. Паркирасмо смо се испред ресторана Ловцхен! Комад Црне Горе у сред Буенос Аиреса. На зиду велики натпис са називом наше свете планине и грб републике Црне Горе. Унутра нас братски и срдачно, онако по нашки како и доликује Црногорцима дочекаше газдарица Вера Филиповић са својом децом. “Они су рекли да ја одаберем назив, то је била њихова жеља” каже ми Вера. Ја као и обично препустих се осећањима и маштањима. Поново се напуних горчине због више деценијске направде према овим дивним људима жељним само зрна земље предака својих. Онда ме почеше тапшати по рамену како је ко прилазио. Године и године дописивања, размјена информација, сарадње, грађења, крчења... Са једне стране трагања за корјенима, а са друге за прецима изгубљеним у океану емиграната који закорачише на тло лепе земље Аргентине. Ја бих рекао и чаробне, тужне, веселе…На једном у трену, толико много емоција на једном месту. Пред мене стаде Рицардо Јокановић, човека од којег је све и почело далеке 1999 године. Човек са којим је моја сестра ступила у контакт. Онај који је главни “кривац” за све шта се догодило касније. Напокон се упознајемо, рукујемо, грлимо. Ех да ово Црна Гора може вијдети, ех кад би само један промил емоција са овог места се разлио по свим људима у нашој земљи. Мржња би стала у трену помислих. Превише идеалистично. Долази читава фамилија Деретић, Мелвин , Пабло, Милош… Питају ме о Бијелој о родном месту њиховога ђеда. Причају ми са поносом о својој домовини, набрајају ми речи које их је ђеде научио. Долазе и Лаковићи, Ћетковићи, Вулетићи, Филиповићи.... Ту је и наш амбассадор. Напокон имамо некога ко на прави начин изграђује односе са диаспором у овој за нашу малу земљу тако значајној земљи, некога са ким се може причати, сарађивати и шта је најважније градити . Неко ко има довољно конструктивног духа да за собом остави чврсто изграђене темеље. На жалост ни он ни ја са моје стране као нити један други појединац па чак ни институција појединачно тешко да можемо имати довољно снаге да дамо онај одлучујући залет. Неопходно је да држава уради нешто више како би се покренула културна размјена како би заживјели односи између Црне Горе и Аргентинаца који су пореклом из Црне Горе. Виђећамо, ускоро ће се све знати. Олга Лаковић ми предаје писане материјале о својој фамилији, прилазе ми Себастиан Вулетицх унук Едуарда Вулетића једног од најутицајнијих људи у Арентини свога времена. Човека који је био министар, јако близак сарадник Јуана Перона. Заједничка фотографија. Успонема над успоменама како је назвах иако тога дана из многих разлога а најчешће превелике даљине не бијаше многи други са којима годинама сарађивах. Након Ловћена, обећах да ћу се вратити, веома брзо. Не само да ћу се вратити, обећах да ћу променити да мој наредни долазак ће бити знак да се мјења. Знак да нови ветрови почињу. Знак да је и сама Црна Гора довољно зрела за све шта је пред нама. Гордан Стојовић www.montenegro.com У Посљејдњем наставку- У посети Нашем Дому у Буенос Аиресу –Доцк Суд.(Стара Југославија у срцу )