Екскузивно за Montenegro.com по први пут су описане руте једне од најненасељенијих приморских области – Доњег Грбља. Рајске плаже, заборављена села, уски путеви и недирнута природа.
Од Котора до Будве протеже се плодна Грбаљска поље, некадашња главна житница – уједно највећа и најплоднија низија Бока Которске. Десно од Јадранске магистрале (укључујући сва брда до обале) протеже се Доњи Грбаљ, а лево – од магистрале до подножја Ловћенског масива – Горњи Грбаљ.
У Грбаљу се налази 20 села. У прошлости се Грбаљска област делила на 4 општине (са Статутом из 1427). Због своје прехрамбене значајности, Грбаљ је био поље размирица између Котора, дукљанских и зетских владара, Немањића, Турака и Млечана. Ипак је успевао да сачува макар делимично самосталност. Велики дел Грбаља био је метохија превлачког манастира (острвско место где је Св. Сава основао прву зетску епископију, 1219).
Пре посете целом Доњем Грбаљу купили смо у једној од котороских књижара карту Грбаља. Не претерано детаљну, али једноставно једину на тржишту.
Када смо већ код карата, најпрецизнију мапу Бока Которске (Црна Гора) израдила је Geokarta, а постоје и Intersistemova, Mapina и још неке (не рачунајући војне), углавном изведене из поменутих.
И сад, ма колико мапа пред собом раствориле, ни једну нисмо нашли где би била потпуно прецизна. Geokartina карта коректно биљежи обалне контуре, позиције градове и насеља, морске дубине и планинске врхове, али не и све споредне путеве. Најгора од свих карата је управо мапа Грбаља, Горњег и Доњег, али је њена предност у томе што прецизније од других, иако не сасвим тачно, биљежи већину полуостровских путева укључујући и неке неасфалтиране.
Пре него што смо се на пут по Доњем Грбаљу отиснули теренцем, сетили смо се једне из заиста множине сувислих реченица гениталног Предрага Матвејевића, који у делу »Медитерански бревијар«, баш о картама пише: »Земље које нису дале службени положај картографији не биљеже великих поморских подухвата«. Та нас је мисао тренутно телепортовала у котороску Поморску музеј где по зидовима висе Коронелијеве карте, наше омиљене заливске, старе, патиниране, али опет не изведбом – наше горе лист... Па нам је дошло да помало и забештимамо, какви смо били и остали никакви картографи:, иако је XXI век немамо прецизну карту Бока!
OK, с каквим-таквим картама упутили смо се од Котора ка југу, јер нам је идеја била ова: да пођемо до скретања ка (будванској) плажи Јаз, и да путевима уписаним у Грбаљску мапу, обиђемо добар комад полуострва, те да се иза свега обиласка вратимо у Котор.
Од сада већ чувене плаже Јаз (не само по концертима Rolling Stonesa и Madone, већ и по Богом даној величини и лепоти) када се скрене удесно, пут даље води до увале Трстено. Омеђена јутим хридима, увала Трстено госте дочекује песком најситније гранулације, што је чудо! Поглед на увалу с пута који наставља даље, једноставно је фасцинантан. Море је бело-зелене боје, и азурно плаве, с порастом дубине. Ипак, истинско географско чудо налази се који километар даље – некадашњи војни забран Платамуни. Данас је то плаже Плоче, јединствена на целом Црногорском приморју, по монолитним каскадама унутар чијих су природних усека направљени базени!
Тачно изнад Трстена, пут се рачва: један крај иде преко лушћихких (доњогрбаљских) села Вишњева-Главата-Кубаса, а други преко Кримовице до кружног пута који обухвата село Загору, и даље до Ковача, закључно са Кубасима. Од Кубаса се лево доле може за Главатичиће или право ка Побрђу. У Побрђу је опет раскрсница: може се према Врановићима, па или до Бигова или до Јадранске магистрале (за Тивата, Котора, Будву), или се пак од Побрђа може до Радановића (на магистрали).
Таква је путања ориjентише ли се намерник по карти Грбаља. Међутим, Geokartina карта сведочи да се на месту поnad увале Трстено налазе још и Куњићи, што смо и видели из теренца, а даље и Поповићи, и Масловари и Чолани и Трешњица и Укропци и Лазаревићи!
У свим овим селима не тече наше време. Него је тамо време стало, и по свему што око опажа, редак старих становника живи у неком своме, времену прошлом. У кућама из тог доба. Без воде и данас, него само са битерне. Стара домаћинства живе летњи, врате се синови и ћери, и сви њихови, буде и туриста-робинзона, али сви одлазе кад мине летња сезона, кад почну јесење кише. Остају само најзаљубљенији у стари крај, они стари, са све мањим стадима коза и оваца, и крава. Ту се прави одиста добар полуостровски сир.
Geokarтina карта биљежи по Доњем Грбаљу врхове Светог Срђа, Вељу гору од 350 м и Градиште од 425 м, те планину Стријекавицу, Птичју главу, Космач, Вучјак и Купу, ову потоњу сасвим при рту Платамуни. Сасвим лоша карта Грбаља не биљежи ни једну православну црква, а Geokarтina их означава: Светог Николу на хриди – испод Кримовице (једну од најманих цркава уопште), једну у селу Куњићи (одакле је био несречан муж Перашћанке Јацинте која је 25 година везла чувени Гоблен све чекајући своју љубав узалуд), једну у Загори, једну у Поповићима, једну у Главатама. За црква Светог Андрије не вида се коме припада, да ли Кримовици или коме, потом, ту је једна у Лазаревићима, једна у Кубасима, у Ковачима, у Побрђу, у Врановићима, и у Љешевићима. Путем смо видели многе, и претпостављали да су многе и изостављене са свих карата, колико цркава па Доњем Грбаљу само има!
Како год, из увале Трстено скренули смо путем до плаже Плоче. За плажу Плоче би се могло да каже како представља букоторске Семирамидине висеће (туристичке!) вртове! Крајолником доминирају камене громаде, специфично наслагане и у сатејству једне с другом, налик плочама. Наравно, степенице воде са сваког нивоа на онај ближи мору, па је и свaki приход лак. Ресторан, башта, кад и свака друга цивилизациjска понуда наprосто се подразумевају. С Плоча паца јединствен поглед, на дел Будванске ривијере или на отворено море којим, ту и тамо, кршће или прекооокеански бродови или јахте. Као screen-saveri!
Отуда смо, с рта Платамуни, скренули, картом Грбаља руковођени, до села Кримовице. Селом доминирају викенд куће. Дуж пута старе се куће и не примећују. Неке тамошње градевине лепо би се шепурила и да су уз саму пену. Узак асфалтни пут, парцеле необрађене земље и атмосфера, по свему реко би се, која и у сезони вапи за бољом.
Иза Кримовице, ближе Загори, неnadaно, боровик. Биљежимо га као ситно ботаничко одступање од свеопштег правила по коме свуда унаоколо, докле поглед досеже, царује непроходна медитеранска макија. У боровику, пасторално чудо. Омање стадо оваца. Паркирали смо теренца и удисали мирисе пасторале. Јаганњци су скакутали, док је строги ован-предводник рогovima испитивао наше возило. Потом је поносно одзвонио звоном и нестао у шипражју. Чобана нисмо приметили.
OK, наставили смо даље и, возећи између старих међа села Загоре, открили необележени (на свим картама!), неасфалтирани пут који кроз шпалир викендица води до обале. Ту се наш теренац показао као среично изабрано возило: био је подухват из села Главатичија избити до увале Жуковица.
Истини за волју, по причама које смо чули, живјели смо у уверењу да је увала Жуковица сликовитија. Она јесте очаравајућа, и по томе што је једна од редак лушћихких обалних пошта, свакако је раритетна. На једном је месту раскрсница. Може се лево, ка чистој вали пуној таласа и нешто мало кућа. Врати ли се теренско возило до оне раскрснице и скрене ли десно, настаје прави Chamel trophy: изузетно лош пут који стреми узбрдо. С уздизе вида се запененушано море око недалеког рта Калафата. Пут даље води опет до саме обале, или до трећег приласка жуковичној пени. Ту tek нема места за окренути се, премда пут наставља неnadaно узбрдо, али куда – то ни једна од расположивих карата не казује...
Дакле, вaљало нам је врати се до села Главатичија. Унаоколо је већ почео да пада мрак. Ситни паси шакали почели су се оглашавати из ниске шуме макије, и самим тим словити о официјелном слогану Црне Горе – Wild beauty.
Ипак, излокалним макадамом, а заправо медитеранским мање знаним путевима, успели смо се домоћи села Главатичија те отуд наставити до Побрђа. Ту смо, у сумраку дана, били привучен светлошћу из цркве Светог Јована, с чак три олтара: Светог Петра, Светог Јована и Светог Ђорђа.
Кроз сад сасвим дебели мрак доmoћи смо се Радановića, а отуд је до Котора било лако...
Мислимо да смо први који су о овом путу кроз стазе Доњег Грбаља уопште говорили.
Установили смо и то да све расположиве карте на нашем тржишту umnogome заостају за реалношћу.
Са посведочаним искуством заливских путника, можемо на крају додати да је Предраг Матвејевић itekako имао право кад је у ремек-делу »Медитерански бревијар«, баш о картама писао овако: »Земље које нису дале службени положај картографији не биљеже великих поморских подухвата«. Хм, та нас је мисао по другипут тренутно телепортовала у Поморску музеј Бока Которске. Тамо по зидовима, истина, висе Коронелијеве карте, наше омиљене заливске, старе, уметничке, патиниране, али опет не изведбом наше горе лист...
С путописног ђира по Доњем Грбаљу опрашћамо се до слична каква реченицa описане приче...
