Познато је да су седамдесетих година прошлог вијека Херцег Нови називали градом сликара и писаца, а град оправдава те епитете и данас. Од 1948. до 1966. године био је сједиште једне од најпознатијих и најуспешнијих ликовних школа на простору бивше Југославије. Њен оснивач, Петар Лубарда, био је међународно признат и чувен сликар који је дио свог живота провео у Херцег Новом. Професори, а касније и ученици тих ликовних школа постали су најпознатији и најуспјешнији сликари и вајари бивше Југославије и данашње Црне Горе. Зато није чудно што је Херцег Нови, који је био инспирација највећим ствараоцима, имао пола вијека дугу традицију одржавања „Зимске ликовне изложбе”, као и бројних изложби које су се истакле и од посебног су значаја. Изложбе се традиционално одржавају током зимског периода и дају нову димензију туристичкој понуди града.
„Херцеговачка умјетничка сцена” од 1996. године представља умјетнике који стварају слике везане за Херцег Нови. Оно што ову групу, тј. „Херцеговачку умјетничку сцену”, очигледно чини посебном, према ријечима историчара умјетности Богдана В. Мусовића, јесте свеприсутност ове климе, са свим њеним богатством визуелних осјећаја, боја и облика, гдје човјек, умјетник, има обавезу да сноси пуну одговорност за њену умјетничку трансформацију и вишеслојне интерпретације.
Како је 1997. године „Херцеговачка умјетничка сцена” окарактерисана као логична посљедица новог умјетничког (и не само умјетничког) стања, знатно удаљена од уобичајене мотивске предетерминације, наглашених боја и опште сликовитости херцеговачке климе, она и данас опстаје захваљујући истим начелима. Чак и данас нагласак је на веома личном стваралачком односу умјетника који живе и раде у Херцег Новом. Посебан значај сцени дају млади умјетници, са својом ослобођеном флуктуацијом, са продорима у простор новог умјетничког искуства, новог разумијевања, потребе и умјетничке поруке, а све то у забринутости и доминацији лошег укуса и у времену у којем се умјетност не цијени.
Ове године „Херцеговачка умјетничка сцена” почиње 14. дјецембра у 19:00 у галерији Јосип – Бепо Бенковић, Марка Војновића број 4, Стари град Херцег Нови, а у фебруару слиједи „Херцеговачки зимски салон”, који је, како слободно можемо рећи, најстарија и најважнија умјетничка манифестација у Црној Гори и привлачи велики број посјетилаца.
Почеци култног „Херцеговачког зимског салона” повезани су са локалним културним окружењем, али, како је и очекивано, он превазилази херцеговачки па чак и црногорски контекст и окупља умјетнике и селекторе из региона, тј. бивших југословенских република. Управо чињеница да се након пола вијека постојања „Херцеговачког зимског ликовног салона” може континуирано пратити пресек умјетничког живота локалних подручја јесте довољан разлог за поштовање и подстицај његовом јачању и унапређењу, објашњава др Анастазија Мирановић – историчарка умјетности и ликовна критичарка.
„Херцеговачки зимски ликовни салон увијек су реализовали, подржавали и отварали најистакнутији умјетници, стручњаци и интелектуалци свог времена, са садашњег и бившег југословенског простора, почевши од првог салона, још 1968. године, који је отворио тадашњи предсједник Удружења ликовних умјетника Републике Црне Горе, умјетник Александар Ацо Пријић, кроз констелацију истакнутих који су услиједили – умјетници који су излагали на салону, историчари умјетности – селектори/чланови жирија, писци (Михаило Лалић, Блаже Конески, Зуко Џумхур...) и друштвени радници”...
