Ширењем Херцег Новог, не само да су Мељине постале приградско место, него су то постала готово сва насеља дуж ХН Ривијере, све до Каменара. Мељине се ипак, физички додирују са Херцег Новим па се тим више о њима данас може већ говорити као о органском делу Града под Орјеном.
Насеље се први пут помиње у једном дубровачком документу из 1371. г., дакле девет година пре оснивања Херцег Новог (1382), као једна од лука жупе Драчевице.
Пет километара дуго шеталиште „Пет Даница“ – најдуже и најлепше у Боки и Црној Гори – почиње у Игалу и завршава у Мељинама. Шеталиште је сваким својим метром обално, нигде не скреће, прати линију копна, или линију последњих километара некадашње трасе ускотрачне пруге на релацији Сарајево-Зеленика. Стално између мора и зеленила, шетачи могу да опазе богату самониклу или парковску збирку егзотичног дрвећа, украсног жбуња, јужних и ретких воћака, те неке мање познате цветнице. До које су мере поморци вековима доносили разно семе, постаје јасно у било које доба године, сваком шетачу загледаном у величанствене варијете херцегновског зеленила.
Приближавајући се Мељинама, шеталиштем се пролази испод манастира Савина, комплекса Војне болнице (смештене у медитеранском парку пуном палми, борова, чемпреса, еукалиптуса и олеандера), да би се, на самом крају, већ у Мељинама, могло да опази здање некадашњег Лазарета. Од тог места, па све до једне од најлепших заливских плажа, плаже Лаловина, у дужини од око километар, простиру се пешчане плаже.
Прича о Лазарету заслужује додатну реч-две... После пада у то доба турског Херцег Новог у млетачке руке (1687-1797), нова управа врши разне реформе, у области економије, културе..., па и у области здравства. Млечани граде Лазарет – карантин за болесне поморце и оне путнике пристигле из окужених средина, године 1700, на Топлој, тадашњем приградском насељу са самосталном управом (Топаљска комуна), а данас саставним делом Херцег Новог. Но, због малог капацитета тог Лазарета, Млечани граде нови, на обали у Мељинама, 1732. Здање Лазарета, на самом крају (или почетку!) шеталишта „Пет Даница“ плени пажњу и даље, јер се ради о једној од највећих грађевина у Боки Которској (Црна Гора) у 18. в. До Лазарета је доведена питка вода 1741. из оближњег манастира Савина. У кругу ове импозантне грађевине саграђена је 1730. године црква Св. Рока. Да је млетачка власт овом Лазарету давала изузетан значај види се по томе што је било забрањено давати карантин било где ван Сплита и Мељина. Након смене власти, Лазарет и под аустријском управом ради, затвара се (1830) и поново отвара (1837), све до 1934. када је његово постојање постало излишно.
Са готово сваке позиције у Мељинама може да се види манастир Савина, смештен у Савинској дубрави, делу града са статусом заштићеног парка. Купачи жељни самоће своје пешкире распростиру већ по каменим громадама дуж Шеталишта, док на централним пешчаним плажама влада разумљиво већи сезонски шарениш, потекао од сунцобрана, лежаљки и костима. На граници Мељина и Зеленике, иза последње пешчане плаже, уском бетонском стазом долази се до једне од најлепших и у правом смислу те речи – најидиличнијих плажа Херцег-новске ривијере. Плажа Лаловина ушушкана је и урамљена литицама листастог камена, те отуд посве одвојена, посебна, јединствено чиста, пожељна и податна. У прошлости била је знана и као Љубавна.
Од Лазарета до Лаловине шетач опажа типичну приморску архитектуру, бројне виле и каткада распусне медитеранске паркове.
До самог центра Мељина данас води модерна саобраћајница која Херцег Нови повезује са Требињем и Републиком Српском (БиХ). Управо тим путем стиже се до планинских места и руралних излетишта у Херцег-новском залеђу (в. текст: Херцег-новско залеђе), до Каменог, Жлијеба, Убала, Мокрина, Бајкових Крушевица, од којих би се под појмом излетишта могло назвати само успон до Планинарског дома на Субри – и даље (до висинских кота Кабао, Доброштица, Субра) уз пратњу искусног планинара. Информације о овом виду излетништва најбоље је потражити у најближем Туристичком друштву.
