Да бисмо цијенили црногорску умјетничку културу, не можемо обраћати пажњу само на неколико познатих споменика, већ морамо узети у обзир сву умјетност овог региона и околности у којима су она настала и касније откривена, како бисмо могли исправно да цијенимо историју овог мјеста.
Када говоримо о умјетности овог малог региона, такође је важно размотрити алегоријску документацију коју су стари Грци радије користили.
Црна Гора је мала земља, али то мјесто има „старе кости“ и једно је од најстаријих региона познатих најранијим цивилизацијама. Ако размислите о њеној историји, веома је тешко дефинисати географски положај Црне Горе у различитим историјским периодима, јер је ово мало подручје вјековима било од интереса многим империјалистичким силама.
Између многих ратова, Црну Гору су погађале и природне катастрофе. Као и у сусједној Грчкој, земљотреси су кроз вријеме уништавали многе важне грађевине од историјског значаја, али су се многе од њих сачувале и вриједне су помена.
На примјер, локалитет Мали Розе, који датира од 6. до 10. вијека и представља почетак хришћанства. Од цркве Св. Томе у селу Кути до цркве у селу Сушћепан, сачувани су камени декоративни елементи из 9. до 11. вијека и камени олтар.
Већина црногорског подручја састоји се од кречњачких формација, али је богата и бијелим мјермером, посебно подручје у близини старе Дукље. Овдје је откривен други римски град-тврђава, што показује оданост и умјетнички дух народа који је ту некада живио. Такође, црногорски мјермер није фин и компактан, и био је веома тежак за обраду због своје тврдоће, далеко тежи него пентелски или карарски мјермер, који су много мекши и економичнији материјали.
Вјековима је Црна Гора сматрана мјестом лишеним руда и богатства, неприступачним путницима, са веома стрмим тереном и веома дивљом и нетакнутом природом. Њена једноставност датира из античких времена и сачувана је кроз генерације и вјекове. То се доказује чистим облицима неколико предмета (које људи који живе у сјеверним крајевима још увијек користе), као што су, на примјер, антички бокали са дршком и високим цилиндричним вратом од печене глине, украшени врпцама, који су изложени у музеју. То ме је подсетило на бакин креденац пун веома старе керамике. Међутим, овај специфичан умјетнички предмет пронађен у музеју датира из периода 2100–1900. п. н. е.
Двије зделе, које су откривене у региону, имају мале комаде метала који нас уводе у сљедећи период – рану фазу античких времена. Предмети попут малог металног оштрог харпуна и преломљеног копља могли су се видјети на прашњавим полицама овог малог музеја, а изнад њих је био мали избледели натпис на ћирилици. Сама азбука је стара, иако се у овом крају обично користи латинично писмо, многе школе подучавају ћирилицу као друго писмо како би охрабриле нове генерације да остану вјерне својим прецима и коријенима.
У Црној Гори, неолитско доба са све три своје фазе, односно ниском, средњом и високом фазом, представљено је керамичким предметима коришћеним у свакодневном животу.
Међутим, има много више остатака енеолитске него неолитске културе, што процјену стила и умјетничког тренда чини још тежом. Познаваоци вјерују да се декорација на енеолитским посудама састоји од неке врсте праисторијских знакова који служе за препознавање одређене расе, од којих свака има своју посебну групу симбола. С друге стране, неки вјерују да те декорације чине дио фигуративног и естетског језика. Једна од најважнијих чињеница јесте то што, упркос малој величини наше земље, не можемо а да не поменемо огромну разноликост фолклорних традиција.
Етнолошко проучавање плеса, плетења, декоративне умјетности, ношње, накита, гравуре, слика на керамичким посудама, као и локалне фолклорне умјетности скоро сваког мјеста, објашњава велику миграцију са сјеверне обале Црног мора (индоевропска миграција) која је имала огроман утицај на ово подручје. Иако је научни доказ многих миграција очигледан, научници нису у стању да идентификују једну енеолитску расу у Црној Гори. На основу различитих чињеница и доказа пронађених у региону, постојало је неколико раса. То је разлог због кога историчари још увијек називају Црну Гору енеолитским народом, због генеричког имена „индоевропски“. Имајући то на уму, можемо се позвати на сљедеће умјетничке радове који свједоче о првим траговима људских заједничких настамби:
Једна од тих настамби откривена је у пећини Врањај, на падинама Радостака близу Херцег Новог. Потичу из неолитског периода (5000–4000. п. н. е.). Интензивније насељавање било је у енеолиту (2000–1700. п. н. е.), а такође и током бронзаног доба. Пехар са постољем из бронзаног доба са орнаментима потиче из пећине Врањај. Током бронзаног и металног доба, сахране испод земљаних хумки биле су интензивне.
Кућа Мирка Комненовића претворена је у Народни музеј Херцег Новог 1953. То је прелијепа грађевина пројектована у стилу позног барока, изграђена крајем 18. вијека. Псеудобарокно проширење и додати дијелови промијенили су оригинални изглед музеја, чинећи га величанственим.
Урезана имена бајонетима руских војника, из 1807. године током рата са Наполеоном, красе аутентична врата на стану у приземљу. Касније је овај објекат стекао званичан назив завичајни музеј Херцег Новог. Дијелимична рестаурација музеја извршена је 1979, 1994, 1996. и 2001. године.
Испред овог завичајног музеја налази се прелијепа медитеранска и суптропска ботаничка башта, са више од стотину одабраних биљака, које украшавају парк од 1000 квадратних метара. Многе веома егзотичне и екстравагантне јединствене биљке пронашле су своје мјесто овдје, у овој прелијепој башти. Многе врсте палми, агава, кактуса, алоја и многе друге биљке расту овдје, са веома необичним облицима и бојама. Током сезоне цвјетања, цвијеће испуњава простор. Овдје можемо пронаћи различите врсте пузавица, али и питоспоруме, као и приобалне четинаре, стабла мимозе, камелије, магнолије и ароматичне и лијековите медитеранске биљке.
Мирко Комненовић је био активни учесник у Балканском рату, радећи са обавјештајном службом против Аустроугара. Такође је био заточеник на острву Мамула током Првог свјетског рата. Изабран је за посланика Боке Которске у Народном парламенту Монархије Срба, Хрвата и Словенаца 1923. и 1925. године. Био је и предсједник општине Херцег Нови 1930. Постао је министар социјалне политике и народног здравља 1935. Одликован је многим медаљама. Ево неких од многих: Бијели орао са мачевима, Орден Св. Саве првог и трећег степена, руска медаља: Св. Владимир 4. степена, Св. Станислав петог степена, Св. Ана другог степена, француска Легија части и Чехословачки ратни крст официра револуције. Такође, једна од занимљивих чињеница која показује колико је овај човјек био озбиљан јесте његова жеља да донира цијелу своју плату локалном дјечјем дому како би помогао запуштеној дјеци Херцег Новог, без обзира на њихову националност или етничку припадност. Овај музеј садржи историјску, археолошку, етнографску и умјетничку збирку икона.
