Сваки приморски град има плажу коју рекламира и плажу коју заиста користи. У Бару је ова друга Жукотрлица: километар шљунка и стена који се пружа северно од града ка Шушњу, а иза кога не стоје хотели него дубок зелени појас борове шуме који целог поподнева просипа хлад по обали. То је плажа мештана — она до које се долази пешке после посла, са пешкиром преко рамена — а њено име чува једну од заборављених приморских делатности.
Биљка у имену
Жукотрлица је реч која се може раставити. Жука је локални назив за шпанску жутиловку, жилав медитерански жбун који сваког раног лета пали брда жутим цветом. Трлица долази од глагола трти. Заједно, име отприлике значи место где се жука трља — а управо се то овде и дешавало.
Пре увозног памука и индустријског конопца, ово приморје се одевало и опремало оним што је на њему расло, а жука је била његова влакнаста култура. Поступак је био стрпљив и потпуно својствен овој обали: снопови зелених стабљика жуке везивали су се, потапали у плићак и учвршћивали камењем, па остављали да киселе — по предању око четрдесет дана — док их море не омекша. Натопљени снопови су потом извлачени и трљани о камење да се одстрани мезгра и ослободе дуга, вунаста влакна из унутрашњости. Од тих влакана домаће руке су предле и ткале конопце, џакове, торбе, мреже па и одећу. Призор жена које трљају жуку о камен на самој води био је овде некада толико обичан да је просто постао адреса. Делатности одавно нема; име одбија да оде.
Локална култура купања
Жукотрлица је данас свакодневни летњи ритуал Бара. Плажа је шљунковита и стеновита, а не песковита — понесите папуче за море ако су вам стопала осетљива — и вода над камењем је сходно томе бистра. Оно што је чини посебном јесте архитектура коју је природа сама подигла: борова шума силази све до обале, па је ово једна од ретких плажа на овом приморју где можете провести цео јулски дан без изнајмљивања сунцобрана. Породице заузимају столове у хладу и бетонске платформе под дрвећем, пензионери у осам ујутру пливају своје споре, друштвене дужине, а тинејџери освајају стене на крајњем крају. Ту су сезонски кафићи и плажни барови, стаза за шетњу и трчање која се провлачи кроз борови појас, и довољно дужине да чак и у августу нађете миран део.
Окрените леђа мору и добићете призор који одређује Бар: Румија, го кречњачки гребен који се уздиже готово 1.600 метара непосредно иза града, толико близу да његова вечерња сенка допире до воде. Мало где на Јадрану су висока планина и отворено море овако лежерно у истом погледу. Ведрим данима је игра светлости у сумрак — ружичасти камен горе, сребрна вода доле, црни борови између — сама по себи разлог да останете дуже.
Део дуге градске шетње уз обалу
Жукотрлица није осамљена увала него један став у дугој барској приморској симфонији. Обална стаза води од марине и Дворца краља Николе кроз дворски парк и уз воду до Жукотрлице и даље ка плажи Шушањ — лака, равна шетња која нанизује све оно што савремени Бар најбоље ради. Она чини северне етапе шетње Краљево шеталиште, а прећи целу деоницу пешке, најбоље у ниском светлу раног предвечерја, једини је прави начин да схватите како овај град живи са својим морем.
Посета
Жукотрлица почиње петнаестак минута хода северно од центра Бара — пратите обалу поред дворца и наставите даље; немогуће је промашити место где почињу борови. Плажа је бесплатна и јавна, а лежаљке се плаћају само у мањим сезонским деловима; борови хлад је природни и не кошта ништа, али у јеку сезоне дођите пре подневних сати да бисте га заузели. У воду се улази преко шљунка и понеке камене плоче, па папуче за море помажу, нарочито деци. Кафићи раде отприлике од маја до октобра; ван тих месеци плажа припада шетачима, а стаза кроз борове је можда и најлепша ведрог зимског дана. Ако у Бару имате само једно неужурбано поподне, проведите га на локални начин: купање овде, кафа под боровима и повратак шеталиштем док се пале светла.
