Сваки приморски град има плажу коју рекламира и плажу коју заиста користи. У Бару, друга врста је Žukotrlica: километар шљунка и камена који се протеже север од града према Šušanj, иза ње није хотел већ дубока зелена трака борове шуме која пролива сенку на обалу кроз целог подневља. То је плаћа становника — она коју људи одлазе после посла са пешкиром преко рамена — и њено име чува једну од забрављених индустрија обале.
Биљка у имену
Žukotrlica је реч коју можеш разложити. Žuka је локално име за шпанску метлу, крту средиземну шибљу која пали падине жутим цветовима сваког раног лета. Trlica долази од глагола за трљање. Заједно узето, име значи, отприлике, место где се метла трља — и то је управо оно што се десило овде.
Пре увезене памука и индустријског ужета, ова обала је облачила и опремала себе са оним што је расло на њој, и žuka је била њена биљка за влакна. Процес је био стрпљив и у потпуности ове обале: снопови зеленог метлиног стабла су везани, потапљени у плиткој води и закачени камењем, и остављени да мокре — по традицији неких четрдесет дана — док га море није омекшало. Размекшани снопови су тада извлачени и трљани о камене да би уклонили пулпу и ослободили дугачка, вунаста влакна унутра. Од тих влакана, локалне руке су преле и ткале уже, вреће, торбе, мреже и чак одећу. Слика жена које раде метлу камењем на водиној линији је била једном тако обична овде да је просто постала адреса. Индустрија је одавно отишла; име одбија да уђе.
Локална пливачка култура
Žukotrlica данас је Баров свакодневни летњи ритуал. Плаћа је шљунак и камен него песак — донесите обуће за пливање ако су вам стопала нежна — и вода преко камена је одговарајуће јасна. Оно што га чини специјалним је архитектура коју је природа пружила: борова шума се пружа право до обале, тако да је ово једна од малих плаћа на овој обали где можете провести цели јулски дан без изнајмљивања чадора. Породице заузимају сенчане столове и бетонске платформе под дрвећем, пензионери пливају своје споре, друштвене кругове у осам сати јутро, и тинејџери заузимају камене на крају. Постоје сезонске кафе и плажни барови, пешачка и трчаћа стаза која пролази кроз борову шуму, и довољно простора да чак и августа можете наћи тихи део.
Окрените леђа мору и добијате поглед који дефинише Бар: Rumija, голи креч камени гребен који се узвисава скоро 1.600 метара директно иза града, толико близу да њена вечерња сенка досеже воду. Мало места на Јадрану виде висок брег и отворено море у једном погледу тако непринужено. На јасним данима светлосна представа на сумрак — розо камење горе, сребрна вода доле, црни борови између — је довољан разлог да останете касно.
Дело дугачке обалске шетње
Žukotrlica није самотна увала већ једна мотива у Баровој дугачкој обалској симфонији. Обалска стаза пролази од марине и King Nikola's Palace кроз парк палате и дуж воде до Žukotrlica и даље према Šušanj плаћи — једна лака, равна шетња која повезује све што чини модерни Бар специјалним. То чини северни делови Шетње королевског булевара, и проходање целе дужине пешке, идеално у ниском сунцу раног вечера, је најбољи начин да разумете како овај град живи са своја морем.
Посета
Žukotrlica почиње око пятнаест минут пешке север од центра Бара — пратите обалу мимо палате и наставите; не можете пропустити где борови почињу. Плаћа је слободна и јавна, са лежаљима за плаћање само у малим сезонским делови; борова сенка је од природе и не кошта ништа, али дођите пре подне у врхунску сезону да је заузмете. Обуће за пливање помаже јер је улаз преко шљунка и камених плоча, нарочито за деца. Кафе раде од око маја до октобра; ван тих месеци плаћа припада шетачима, и борова стаза је можда најбоља на јасног зимског дана. Ако имате само једно поподне без журбе у Бару, проведите га на локалан начин: пливање овде, кафа под боровима, и шетња назад дуж булевара док светла долазе.
