Отприлике – али у микро-плану – као што се Мраморно море налази између Црног и Егејског мора, са којима је повезано мореузима Босфором и Дарданелима, тако је и дио проширеног бококоторског акваторијума између Рисанско-которског и Тиватског залива повезан теснацима Вјериге и Св. Недјеља. На тим заливским поштама два мала мјеста једно другом су окренула своје прозоре: Каменари са једне стране обалне вијугаве линије, и Лијепетане са друге.

Каменари су добили име по мајсторима каменарског заната, као и по бројним мајданима изузетно квалитетног камена. Ипак, Каменари су познатији по томе што одавдје, па до сусједних Лијепетана, саобраћају трајекти. Они скраћују пут за 50 и више километара. Бокељи и даље трајекте зову катарама, по аналогији са оним већ заборављеним дрвеним бродовима с почетка минулог вијека, који су спајали најближе двије обале, а били су спојени дрвеном платформом за смјештај путника и терета.

У зависности од вјетрова и морских струја, модерни трајекти раздаљину између Каменара и Лијепетана данас прелазе за 5 до 10 минута. Најбржи и највећи трајект је „Игало“. Постоје још три: „Каменари“, „Лијепетане“ и „Пераст“. Ремонт ових пловила обавља се редовно у оближњем бродоградилишту, тако да је, премда кратко, путовање увијек сигурно. Неписана традиција поштује се и данас: људи са једног трајекта машу људима са другог! Трајекти сваког дана у години саобраћају до поноћних часова редовно, а до зоре, на сваких сат времена. Лети је ипак боље, ако се путник нађе у непрегледној колони аутомобила, да уопште не чека на превоз трајектом, него да вози око Залива: уштедеће и вријеме и имаће шта да види на путу за Котор, те даље – дуж јединог фјорда на Медитерану (Бока Которска, Црна Гора).

У Каменарима, транзитном мјесту, осим у прастарој гостионици Катурића (од 1901), немогуће је осјетити чари туризма, нити се игдје може купити аутохтони сувенир. Ако би неко и хтио, за то напросто не би имао времена: овдје стално влада саобраћајни притисак, у сезони нарочито. Ипак, најоригиналнији сувенир – јесте и биће дијелић изузетно квалитетног камена из засеока Ђурићи!, који је километар узбрдо, према недалеком селу Крушевице. Ту се родио први словенски папа, папа Сиксто V, Перети – што значи крушка! У засеоку Ђурићи, Бог или Природа, посадили су управо најквалитетнији камен Боке Которске и Црне Горе. Каменари га ваде вјековима, ископавају га у облику квалитетних плоча, потом обрађују, продају, извозе, и уграђују у многе обалне цркве и палате. Не само у овдашње! Од камена из Каменара изграђено је постоље за чувени споменик пред Палатом Уједињених нација у Њујорку, САД. Уграђен је и у неке палате у Венецији...

Камен из Каменара говори све језике. Ко има времена, бесплатно може сам да покупи сувенир током годишњег одмора. Тоне првокласних, такозваних отпадака до сада никога нису навеле да их у пригодној амбалажи понуди туристима. У суштини то је извесна предност Каменара као и званичног црногорског слогана „Дивља љепота, јер доказује како се још увијек истински сувенир може „убрати“, а не и платити за њега! Каменари су мјесто које се у саобраћајној историји Боке Которске и Црне Горе уписало по још једној специфичности. Овдје је никао први Бокељски омнибус. Прије више од 110 година мјесто је било познато и по друмском, а не само по морском саобраћају. Бокељски омнибус било је прво акционарско друштво које је након добијених концесија од тадашњих аустријских власти успоставило редован саобраћај на линији Каменари – Херцег Нови. Омнибус је (коњска кочија) могао да прими 25 путника. Сличан је омнибус радио у Дубровнику, од исте 1899. године.

Каменарским трајектима годишње се превезе неколико стотина хиљада возила. Годинама уназад, интензивно се говори о потреби изградње моста „Вјериге“. Иако се у плановима мост назива Вјериге, он би заправо требало да премости рт Св. Недјеља и рт Опатово. У Каменарима се налази галерија Мата Ђурановића, сликара са дипломом америчке школе. И галерија поморског капетана и заливског масона, Тома Катурића, уједно и најнаграђиванијег црногорског филателисте. Православна црква Св. Недјеље доминира над ртом Св. Недјеља. Једна је од најсликовитијих, јер је тик над морем, у шуми ловора. Помиње се у катастру од 1704. г. За вријеме Млетачке републике у цркви се налазио и римокатолички олтар.

У Каменарима се налазе, квалитетним каменом једнако подигнуте: црква Св. Николе из 18. вијека, Госпа од Розарија из 19. вијека и црква Св. Ане. По условима и љепоти најиздашније је купалиште на рту Св. Недјеља. Пјешчана плажа додатно је украшена једним од најтипичнијих украса Медитерана – свјетиоником. За разлику од сучелишног свјетионика који на рту Опатово бљеска плавом бојом, каменарски свјетионик ноћу бљеска црвеном. Деценијама је та плажа повлашћена пошта заљубљених. Чар обнаженог ноћног купања знају да из барке поремете ловци на сипе. Њихови плински ферали освјетљавају и снимају баш свако дешавање! Оно обално, као и свако дешавање под морем. Моје је љубав. И за љубав.