На падини изнад Милочера, у засеоку Челобрдо, маслињаци се размичу око малог комплекса камених цркава, звоника и ограђене баште. Ово је Прасквица, манастир који је вјековима био духовно, политичко и просветно срце Паштровића — племенске заједнице ове обале — и мјесто гдје готово све, почев од имена, носи причу са собом.
Вода која је мирисала на брескве
Прво име. Прасква је стара локална ријеч за брескву, а предање каже да је извор поред манастира точио воду која је носила мирис бресака — прасквица, мали брескварски извор. Монаси то објашњавају посјетиоцима већ шест вјекова, и та етимологија остаје најдражеснија на црногорском приморју: читав манастир назван по мирису своје воде.
Од 1050. до Балшићеве повеље
Предање овдје сеже дубоко. Локална казивања везују прво свијетилиште на овом мјесту за 1050. годину и за лозу зетског владара Војислава, тачно тамо гдје данас, крај гробља, стоји мала црква Свете Тројице. Документована историја почиње 1413. године, када је Балша III, посљедњи владар зетске династије Балшића, издао оснивачку повељу главне манастирске цркве Светог Николе, подигнуте заједно са мајком Јеленом — кћерком кнеза Лазара Косовског. Од те повеље живот манастира тече непрекинуто до данас: мали, тврдоглави континуитет молитве, одржан кроз млетачку владавину, Наполеонове ратове и све државе које су услиједиле. У цркви Свете Тројице сачуване су фреске које је 1681. осликао мајстор Радул, један од најзначајнијих православних сликара свога доба.
Скупштина и школа
Прасквица никада није била само црква. За Паштровиће — дванаест братстава која су од петнаестог вијека управљала овом обалом преко сопствене скупштине — манастир је био најближе што су имали пријестоници. Њихов суд и веће, Банкада, повремено су заседали у његовим зидинама; ту су чуване повеље и земљишне исправе племена; а у малом каменом здању познатом као кулица манастир је водио оно што предање убраја међу најстарије школе на овом дијелу Јадрана, учећи паштровску дјецу писмености вјековима прије него што је то иједној држави пало на памет. Када историчари Прасквицу називају „душом Паштровића”, то је скраћеница за ову троструку улогу: олтар, архив и учионица читавог једног малог народа.
Ћутљиви Рус и његова стаза
Најомиљенија прича овог манастира припада странцу. Крајем осамнаестог вијека на ову обалу стигао је једнорук руски официр по имену Јегор Строганов, замонашио се у Прасквици и — како предање каже — заветовао се на ћутање. Потом је отприлике десет година, сам и с једном руком, градио три километра дугу камену стазу од обале крај Светог Стефана и Милочера, кроз маслињаке, све до манастира, како би људи и товарна грла могли да се пењу између мора и свијетилишта по сваком времену. Мјештани је и данас зову Јегоров пут — и дуге дионице његовог камена и даље су под ногама. Нико није записао зашто је дошао, шта је оставио за собом у Русији, нити чему је служило то ћутање; стаза је читава биографија. Тешко ју је прећи а не смишљати сопствена објашњења, што је можда и поента.
Између ризорта и гребена
Дио данашње снаге Прасквице лежи у контрасту под њеним ногама. Право испод простиру се краљевски парк Милочера и Свети Стефан, најфотографисаније и најскупље некретнине у Црној Гори; двадесет минута успона дијели инфинити базене од живог манастира у коме је најгласнији звук зујање пчела у рузмарину. Манастирска башта гледа право доље на хотел на острву — исти онај поглед који монаси имају откад острво није имало хотел, ни земља туристе. За оне који пјешаче приморском рутом, успон до Прасквице је класичан заобилазак са етапе Светог Стефана на Шетњи седам залива: горе од мора Јегоровим путем, сат времена међу маслинама и каменом, па назад ка обали — с помало промењеном перспективом.
Посјета. Прасквица стоји изнад приморског пута код Челобрда, иза Милочера; пјешке, историјски прилаз је Јегорова камена стаза која се пење од близине Светог Стефана и Милочера кроз маслињаке — стрма, али кратка, двадесет до тридесет минута успона. Улаз је бесплатан, као у свим активним православним манастирима; обуците се пристојно (покривена рамена и кољена), причајте тихо и питајте прије фотографисања ентеријера цркава. Јутро је најбоље вријеме, прије врућине — а силазак назад ка мору, са острвом Свети Стефан уоквиреним у гранама маслина испод вас, најљепши је низбрдни ход на читавој ривијери.
