Зар сви не сањамо о томе да отпутујемо на ново, живописно место где можемо да најбоље искористимо преостало летње сунце и да се уронимо у безброј нијанси плаве? Крај августа је савршено време за истраживање. Лето је још увек топло, али уз свеприсутан поветарац, а понекад таласи једноставно траже да их следите. Укрцали смо се на брод у градској луци у Будви и кренули у авантуру. Одредиште: највеће острво у овом делу архипелага, острво Свети Никола. Мештани га зову и Школј, или „шкољка”, јер својим обликом подсећа на морску шкољку. А, као што сви знамо, свака шкољка има своју причу… Фасцинантне литице које се пружају око Старог града одвеле су нас до чувене пећине, у којој су нас дубоке плаве воде намамиле да заронимо и истражимо подводни свет. Један километар (0,6 миља) делио нас је од бајковитог, тропског одредишта и потпуног спокоја. Пловидба око острва, упознавање са његовом прошлошћу и наслагама седиментних стена, подсетили су нас на то колико је људски век кратак и пролазан. Високе литице са својом шареном зеленом вегетацијом стрмо су се спуштале, дубоко у море, а између њих су се местимично, у сенци стена, назирали уски слојеви белог шљунка. Ове мале, природне плаже открили смо са мора, и оне су нас намамиле својим савршенством. Цело острво Свети Никола дугачко је два километра (једну миљу), а највиша литица на острву уздиже се на 121 метар (397 стопа). Острво је добило име по цркви Светог Николе, која потиче из најмање шеснаестог века. Три велике плаже са плажним барovima веома су посећене, док су многе мале плаже око острва доступне само са мора. Одлучили смо да допливамо до једне од њих и сматрали смо да је спој драматичних стена и необичног насеља окруженог бујном вегетацијом, као и кристално чисте, тиркизне воде, необично привлачан, па смо одлучили да желимо да се вратимо што је пре могуће.