Montenegro.com наставља серију интервјуа са познатим људима и дијаспором. Овог пута имамо част да вам представимо нашег изванредног пријатеља из далеког Јапана. Рајко Бошковић је црногорски уметник који већ дуги низ година живи и ствара у Јапану, у далеком северном делу земље, у граду Асахикави. Рајко Бошковић није само изванредан уметник, већ и јединствени „амбасадор” Црне Горе и њене културе на Далеком истоку. Захваљујући Рајку, многи људи у Црној Гори и дијаспори који су годинама пратили његове активности и рад имали су прилику да упознају потпуно нови свет и науче много више о томе шта Јапанци заиста знају о Црној Гори и како нас уопште виде. Посебно место заузима прича о Рајковим леденим фигурама као јединственом уметничком изразу и многим другим његовим успесима као правог представника краја коме припада по рођењу. Рајко Бошковић је завршио основну школу у Никшићу, затим је отишао у Херцег Нови, где је похађао познату уметничку школу, након чега одлази у Београд, где је завршио академију за уметност и почео да путује по целој Европи; наредних година излаже у Паризу, Франкфурту, Венецији, Прагу и многим другим градовима. Године 1993. животни пут га је одвео у Јапан, где је остао до данас и својим делима је значајно афирмисао не само себе већ и земљу из које потиче.

Да ли сте били ученик познате херцегновске уметничке школе? Када је и где заправо почела ваша уметничка каријера? Откад себе памтим, што би било негде око четврте године, осећао сам сталну потребу да нешто нацртам или направим, од било ког материјала. Цртао сам угљем, који сам узимао из огњишта, од сагорелог дрвета, свуда где је могао да се види траг, односно линија — по зидовима, каменим плочама, деблима стабала и бог зна чему још. Осим цртања, заиста сам волео да правим фигуре од глине, а на моју срећу, одмах поред наше старе куће налазило се ископ, где сам провео већи део детињства. Уметничка школа „Савина” у Херцег Новом била је право место за учење уметничког опстанка и свега онога што вас касније чека у животу. С разлогом се говори да је школа била „позната”, и заиста је била посебна у сваком погледу. Херцег Нови је тих година био град у коме је живео велики број врхунских сликара, музичара, писаца и других познатих људи. Уметничка школа је увек била у центру пажње културне јавности. Ми смо целом граду давали посебан дух и живост. Повремено смо имали ексцентричне, добронамерне испаде, али добронамеран и културан Бокељ увек је имао симпатије и толеранцију према нама уметницима. Није било међусобне нетрпељивости — нити смо ми могли без Бокеља, нити су они могли без нас. Када сам отишао из Херцег Новог да се школујем у Београду, мислио сам да ће то бити само током школовања, и да ћу се затим вратити и живети тамо заувек. Понео сам са собом целу Боку, све њене лепоте, све зоре и сунцем обасјане пејзаже.

Ви сте човек изузетно богатог животног искуства, излагали сте у многим европским и светским метрополама и иза себе имате веома дугу и успешну уметничку каријеру. Шта сматрате својим највећим успехом до сада, који је то тренутак током вашег уметничког рада оставио највећи утисак на вас? Прву награду за слику добио сам 1968. године, на уметничкој изложби „Вараждинско пролеће”, за слику „Вијетнам”, а последњу у граду Сапору за слику „Разговор вукова” 2004. године. У времену између те две награде догодило се много тога, а када је реч о сликарству, моје омиљене су свакако две изложбе у Метрополитен музеју у Токију. Тада је мој сан постао стварност. Гледајући своје слике у лепој Метрополитен галерији, мислио сам како се сваки сан може остварити ако се постави циљ. Сећам се како сам био преплашен од великог узбуђења; толико сам подрхтавао да ми је чак постало непријатно.

Живите у далеком северном делу Јапана; какви су услови за стварање и уопште за живот уметника попут вас у таквим природним условима и окружењу? Живео сам у Токију две године. То је невероватно занимљив град, односно мравињак, где се све креће, ништа не стоји мирно, сви раде нешто истовремено, на три нивоа — под земљом, на земљи и изнад земље. То је град у коме се на сваком кораку нечему дивиш. Све је толико другачије од европских градова да се једва може наћи и мала сличност. Токио није погодно место за ствараоца, напротив — тако велики град је помало загушујући, и тешко је стећи снагу која је неопходна да би се направило нешто добро. Често сам слушао од колега сликара да је северно јапанско острво Хокаидо рајска локација за сликаре и све креативне људе. Чуо сам да постоје два града: један је Асахикава — град сликара, а други Хигаши-кава — град фотографа. Рекли су да су зиме веома хладне, јер је тамо преко пута Сибир, да снег пада свакодневно, да медвед и лисица излазе на пут и заустављају аутомобил тражећи нешто да поједу. Јелен је полудомаћа животиња коју су толико заволели да је јапанска влада донела закон да се направи велика ограда где би могли да буду, јер представљају страшну претњу за друмски саобраћај. Ово острво се назива „Руб света” или „Крај света”, јер је живот у поларном кругу заиста као живот ван планете Земље. Тек пре сто година Јапанци су освојили ово острво. Иначе, овде је одувек живело племе „Аину”. Њихове ношње и обичаји страшно су слични оним америчких Индијанаца. Веома сам се спријатељио са њима и често одлазим код њих да седим, да запалимо лулу пријатељства и разумевања.

Ви сте један од водећих светских стваралаца када су у питању фигуре од леда; та техника је нешто потпуно непознато у крајевима из којих долазите. Можете ли нам мало рећи како сте почели да стварате од леда? Имао сам срећу што се те године одржавало Светско првенство у вајању из леда. Оно се одржава као део Фестивала снега, што је одлика острва на коме сада живим, јер привлачи велики број туриста, будући да се острво искључиво бави туризмом, како лети тако и зими. Прављење скулптура од леда први пут је почело управо у овом граду где сада живим, у Асахикави (Јутарња река). Богати хотелијери нису штедели новац да ледом направе светску атракцију, па су позвали познате светске вајаре, који су направили заиста фантастичне творевине од новог материјала. Да би се учествовало на том такмичењу, мора се проћи одређена провера, односно квалификације. Кроз неке срећне околности нашао сам се једног фебруарског јутра на централном Тргу Грас са десет блокова леда. Требало је извршити вајање, а време је било ограничено на 48 сати. Дакле, ради се непрекидно и ноћу, а температура је обично дању око -15°C, а ноћу пада на -40°C. За спајање ледених блокова вода се користи као лепак који, у додиру са ледом, тако споји блокове да више не могу да се одлепе. „Љубав у леду” била је моја скулптура која је добила највише поена. Био сам веома срећно изненађен јер то нисам очекивао. Али то је само награда; много је важније то што сам се заљубио у вајање из леда. Открио сам способност коју сам имао још као дете, када сам вајао фигуре од глине. У последњих десет година направио сам велики број скулптура. Сезона вајања из леда почиње у децембру и траје до краја фебруара. Лед је божански небески материјал. Таква чистота, таква преламања светлости не могу се створити ни у једном другом материјалу. Лед је споља најсличнији кристалу, али има много других специфичности које људи који нису вајали у леду тешко могу да знају. Потребно је доста искуства да би се лед у потпуности савладао. Прво што је потребно јесте да вајар оживи са ледом, да га разуме до краја, и након тога све иде лакше. Одједном сам имао довољно успеха са ледом. „Љубав у леду” (прва награда), „Sokol's Rock” (посебна награда Француске академије), „Град од леда” (награда), „Савршена форма” (посебна награда) — било је још много тога, али сам издвојио најомиљеније. Живот мојих ледених лепота веома је кратак. Када први зраци сунца падну на њих, умиру пред мојим очима. Полако се топећи, кристално чисти, дижу се ка небу правећи облак који ће наставити да кружи огромним пространствима. На оближњем брду постоји музеј ледених скулптура, могао бих да оставим своје ледене лепоте тамо, али радије их остављам небу; моје је мишљење да уметност не треба хватати у музеје као ни у некакве затворе.

Често говорите о Црној Гори и учинили сте много да јапанска јавност научи више о нашој земљи. Реците нам како Јапанци уопште виде Црну Гору, колико је добро познају, које су по вама могућности за проширење сарадње у свим областима између Црне Горе и Јапана? Већ седам година повремено радим у одељењу за образовање министарства културе у Асахикави. То одељење за културу ангажује људе из различитих земаља како би на аутентичан начин студентима и ученицима овде, на факултетима и у школама, представили своју земљу. Та предавања су обично два пута месечно и трају два школска часа. То је била одлична прилика за мене да јапанску публику упознам са мојом земљом Црном Гором. Разговори са студентима умеју да буду толико занимљиви да често жалим што не трају дуже. Прошлог месеца имао сам једно такво предавање на Медицинском факултету у граду Сапору. Био сам импресиониран када сам видео наслов „Добро дошли у Црну Гору” исписан на великој табли — баш тако је и било написано. Предавање сам осмислио тако да студенти прво кажу шта знају о Црној Гори, а затим о томе разговарамо. Студенти преко интернета имају приступ свим подацима. Оно што их је посебно занимало била је историја и традиција црногорског народа. Били су импресионирани црногорском народном ношњом, коју сам им показао на видео-снимку, затим географијом и природним лепотама. Када смо све то обрадили и погледали, дошло је време за политику. Када је један студент питао колико Црна Гора има становника, рекао сам му да је то као пола града Сапора. Дошло је до спорења, јер су мислили да сам нешто погрешио. Тада је један од студената рекао: „Дакле, толика земља је могла да зарати са Јапаном.” „Да, у то време Црна Гора је била независна држава, тако да је могла да зарати са другом земљом; мир између наших земаља никада није потписан, јер је Црна Гора изгубила своју сувереност, па Јапан више није имао с ким да потпише мир.” (Ово објашњење добио сам од министра иностраних послова Јапана.) „Да ли је тачно да је црногорски јунак сабљом одсекао главу познатом јапанском самурају?” „Да, то је тачно, и догодило се у Руско-јапанском рату.” Чудесно је колико су ови момци озбиљни — припремили су овај разговор. Колико тачних информација имају? Јапанци су најписменији народ на свету (ово је званичан податак, није мој став). Догодило ми се на једној мојој изложби да је Јапанац ушао у галерију и са врата рекао: „Боже, помози јунаку Црне Горе”, и наставио да говори тако аутентично да сам се застидео начина на који сам сâм говорио. Он зна више о црногорском језику него многи Црногорци. Могао сам да очекујем свашта, али ето — на „Крају света” неко говори мој језик боље од мене; никада не бих сањао да ће се то догодити. Након седам година искуства у контакту са студентима и разговора са другим, насумичним саговорницима, налазим да постоји велико интересовање људи који би посетили Црну Гору. Мислим да би јапански туристи преплавили нашу обалу, планине и сва места. Оно што их за сада највише спречава јесте страх и несигурност при помисли на путовање тамо. Јапанце не занима цена, то им није проблем; занима их сигурност, прецизност у свему и тако даље, на сваком месту. Велика сличност између Јапанаца и Црногораца лежи понајвише у карактеру. Имају дубоко усађен осећај правде, осећај држања дате речи, као и осећај одбране своје земље по цену сопственог живота.

Пре неколико година овде у граду имао сам малу презентацију своје Црне Горе. Група људи који доста знају о нашој земљи помогла ми је да у центру града поставим шатор на улици и да пролазницима објасним све што их занима о Црној Гори — интересовање је било невероватно велико. Гордан Стојовић www.montenegro.com