Монтенегро.цом наставља са серијом интервјуа са познатим личностима и диаспоре. Овога пута имамо част да вам представимо нашег великог пријатеља из далеког Јапана. Рајо Бошковић је црногорски уметник који већ дуги низ година живи и ствара у Јапану на крајњем северу земље у граду Асахикаwа. Рајко Бошковић је не само изванредан уметник, истовремено он је и јединствени „амбасадор“ Црне Горе и њене културе на далеком истоку. Захваљујући Рајку многи људи у Црној Гори и диаспори који већ годинам прате његове активности и рад имали су могућност да упознају један сасвим нови свет и сазнају много више о томе шта заправо Јапанци знају о Црној Гори и уопште како гледају на нас. Ту посебно место заузима прича о Рајковим фигурама у леду као јединственом уметничком изразу и многим његовим успесима као истинског представника простора којем припада својим рођењем. Рајко Бошковић је основну школу завршио у Никшићу, након тога одлази у Херцег Хови где похађа познату уметничку школу након тога одлази у Београд где по завршетку ликовне академије почиње да путује по читавој Европи, наредних година излаже у Паризу, Франкфурту, Венецији, Прагу и многим другим градовима. 1993 животни пут га је одвео у Јапан тамо је остао све до данас и својим ђелима значајно афирмисао не само себе него и земљу из које је потекао.

И ви сте били један од ученика славне херцегновске уметничке школе ? Када и где заправо почиње ваша уметничка каријера? Од времена када се први пут сјећам себе, а то би било негде око четврте године, осећао сам сталну потребу да нешто нацртам, или направим,од било каквог материјала. Шарао сам угљеном,који сам узимао са огњишта, од изгорелих дрва, свуда где се траг, односно линија, могла видети, по зидовима, каменим плочама, стаблима дрвећа, и ко зна по чему све још. Поред цртања, много сам волио правити фигуре од глине, а на моју срећу одмах поред наше старе куће, налазило се ископиште, где сам провео највећи део детињства. Уметницка школа "Савина" у Херцег Новом, била је право место за учење уметничког презивљавања, и свега онога шта те касније чека у животу. За ту школу кажу да је била "чувена" ,а била је заиста посебна у сваком погледу. Херцег Нови, тих година био је град у којем је живио велики број врхунских сликара, музичара, књижевника и других знаменитих људи. Уметничка школа увек је била у центру пажње културне јавности. Ми смо давали посебан дух, и живот целом граду. Повремено смо правили ексцентрицне добронамјерне испаде, али доброћудни и културни Бокези увек су имали симпатије и толеранције за нас уметнике.Створила се нека међузависти, нити смо ми могли без Бокеза, нити су они могли без нас. Одлазеци из Херцег Новога на студије у Београд, мислио сам да ће то бити само за време студирања, те да ћу се тад вратити, и заувек живети у њему. Понио сам са собом целу Боку, све њене лепоте,сва јутра и сунцем обасјате пејсаже.

Ви сте човек са изузетно богатим животним искуством, излагали сте у многим европским и светским метрополама и иза себе имате јако дугу и успешну уметничку каријеру. Шта сматрате својим највећим успехом до сада, који је тренутак у току вашег стваралаштва оставио највећи утисак на вас? Прву награду за сликарство добио сам 1968 год, на ликовној смотри "Вараждинско прољеће" за слику "Вијетнам", а задњу у граду Саппоро за слику "Расправа вукова"2004 год.У времену између ових награда догађало се пуно тога, а мени најдраже, када је сликање у питању, свакако су два излагања у Метрополитан музеју у Токyо. Тада је мој сан постао стварност. Гледајући своје слике у предивној галерији Метрополитана, размишљао сам како се сваки сан може досањати, ако се постави циљ. Сјећам се како сам дрхтао од великог узбуђења, толико драхтао, да ми је чак било и непријатно.

Живите на крајњем северу Јапана, какви су услови за стварање и упште за живот једног уметника као шта сте ви у таквим природним условима и окруђењу? Две године живио сам у Токyо. То је невјероватан град, односно мравињак, где се све креће, ниста не стоји, сви нешто раде у исто време, и то у три нивоа, под земљом, на земљи ,и наџемљом. То је град где се на сваком кораку нечему морате дивити. Толико је све различито од европских градова,да се нека мала слицност теско мозе наци. Токyо није место подесно за ствараоца, напротив толико велики град помало гуши, и тешко се добија она тако потребна снага да би се нешто добро створило. Често сам слушао од колега сликара да је северно јапанско острво Хоккаидо мека за сликаре, и све људе који се баве стваралаштвом. Чуо сам да постоје и два града, један је Асахикаwа-град сликара, а други Хигаши-кава-град фотографа. Рекоше да су зиме јако хладне, јер је Сибир преко пута,да снег свакодневно пада, да медвјед и лисица изађу на пут и зауставе кола тражећи нешто за храну. Јелен је полудомаћа животиња И толико су се намложили да је јапанска влада донијела закон да направи велике торове где би могли боравити јер страшно угрожавају друмски саобраћај. Ово острво зову "Ивица Света" или "Крај Света",јер је живот у поларном кругу заиста као живот ван планете земље. Пре само сто година Јапанци су заузели ово острво. Иначе овде су одувек живели "Ајну"племена. Њихови костими и обичају страшно подсјећају на америцке Индијанце. Ја сам се са њима јако спријатељио и често идем код њих на сеансу да попушимо лулу пријатељства и разумијевања.

Ви сте један од водећих светских стваралаца када су у питању фигуре у леду, та техника је нешто сасвим непознато у крајевима одакле долазите, оћете ли нам приближити мало како је дошло до тога да почнете да стварате у леду? Имао сам срећу да се баш те године одржавало Свјетко првенство у вајању скуптура од леда. Ово се одржава у склопу Фестивала снега, који је обељежје острва на којем живим, јер привлачи велики број туриста, јер се острво искључиво бави туризмом,и летњим и зимским. Прављење скуптура од леда је први пут почело у овом граду где сада живим Асахикаwа. (Јутарња -река).Богати хотелијери нису жалили пара да ово са ледом постане светска атракција, па су позвали познате светске вајаре, који су правили заиста фантастичне креације у новом материјалу . Да би се учествовало на том такмичењу, мора се проћи одређена провјера, односно квалуфикације. Стицајем неких срећних околности нашао сам се једног фебруарског јутра на централном грацком тргу међу десет блокова леда. Трбало је од тога извајати скуптуру, а време је било ограничено на 48 х. Значи ради се и ноћу непрекидно, а температура је обично у току дана до -15Ц,а ноћу се спусти и до 40Ц. За спајање ледених блокова као лепак користи се вода,која самим додиром до леда, тако залијепи блокове да се више на том месту не могу одлијепити. "Лубав у леду",била је моја скуптура која је добила највише поена.Силно сам се изненадио јер то нисам очекивао. Но,то је само награда, оно шта је много битније је то да сам јако заволио вајање у леду. Одкрио сам ону способност коју сам имао као дијете када сам вајао фигуре од глине. Последњих десет година направио сам велики број скуптура. Сезона вајања у леду почиње у децембру, а траје до краја фебруара. Лед је божанствен небески материјал. Таква чистина, такви преломи светлости немогу се створити у било којем другом материјалу. Лед је најсличнији кристалу, гледан споља, али он има многе друге специфицности за које људи коју нису вајали у леду тешко да могу знати. Потребно је много искуства да би се обвладало ледом у потпуности. Прва ствар која је потребна је да се вајар саживи са ледом, да га до крајности разумије, а после све иде лакше. Имао сам ненадано доста успеха са ледом."Лубав у леду"( прва награда),"Соколова Стена" (специјална награда француске академије),"Град од леда"(награда зирија),"Савршен облик"(Специјална награда) било је ту још доста тога, али сам издвојио оне најдраже. Живот мојих ледених лепотица је јако кратак. Први сунчеви здраци када их обасјају, оне умиру пред мојим очима..Лаганим отапањем, кристално чисте, подижу се у небо правећи облак који ће даље кружити непрегледним пространстивима. На облизњој планини постоји Музеј леда, тамо бих могао оставити ледене лепотице, али ја више желим да их оставим у небо, моје мишљење је да уметност не треба заробљавати по музејима као неким затворима.

.Веома често говорите о Црној Гори и пуно сте тога урадили да јапанска јавност шта више сазна о нашој земљи, реците нам како Јапанци генерално гледају на Црну Гору, колико је уопште познају, какве су по вашем мишљењу могућности за проширење сарадње у свим областима између Црне Горе и Јапана? Већ седам година повремено радим у одељењу за едукацију при министарству културе у Асахикаwи. Тај одсјек за културу ангажије људе из разних земаља да би на аутентичан начин преставили своју земљу студентима на овдасњим факултетима и школама.Та предавања обично буду два пута месечно, а трају по два школска часа.То је за мене била велика шанса да могу упознати јапанске људе са мојом државом Црном Гором.Ти разговори са студентима знају бити толико интересантни да ми је почесто жао шта дуже не потрају. Прошлог месеца сам имао једно такво предавање на Медицинском факултету у граду Саппоро. Био сам импресиониран када сам на великој табли видио исписам наслов "Добро дошли Монтенегро" баш је овако писало. Предавање сам тако програмирао да студенти прво кажу шта знају о Црној Гори, а затим да о томе заједно попричамо. Студенти су преко интернета дошли до свих података. Оно шта их је посебно интересовало то је историја и традиција црногорских људи. Били су инпресионирани црногорском народном ношњом, коју сам им показао на видео касети, затим географијом и природним лепотама. Кад смо све то прорадили и погледали,онда је на ред досла и политика.Када ме један студент питао колико становника има Црна Гора рекао сам му да је то као пола града Саппора. Настао је тајац, јер су мислили да сам нешто погријешио.Онда ће један од студената;"Толика земља је била у стању објавити рат Јапану"."Да, у то време Ц.Г.је била самостална држава, па је могла објавити рат другој земљи, мир између наших земаља никад није подписан,зато сто је Ц.Г.изгубила државност, па Јапан више није имао са ким потписати мир".(Ово објашњење сам добио од министра иностраних послова Јапана)"Дали је истина да је црногорски јунак посјекао сабљом чувеног јапанског самураја"."Да, то је истина, а десило се у Руско- Јапанском рату." Невероватно је колико су ова деца озбиљно припремили овај разговор. Са колико тачних информација располажу. Јапанци су најписменија нација на свету, (Ово је званични податак, а не моје мишљење). Десило ми се на мојој изложби да у галерију уђе Јапанац па каже онако са врата:"Помоз Бог јуначе од Црне Горе", те настави да прича тако оргинално да ме било срамота како ја говорим. Он зна више о црногорском језику него многи Црногорци. Свему сам се могао надати, али да овде на "Крају света" неко говори мој језик боље од мене, то ми ни у сну не би пало на памет. После седмогодишњег искуства, у контакту са студентима, и другим случајним саговорницима, налазим да постоји велика жеља људи који би посетили Црну Гору.Мислим да би јапански туристи преплавили нашу обалу и планине и сва места. Оно шта их за сада спријечава, пре свега је страх и несигурност, када помисле на путовање тамо. Јапанца не интересује цена,то њима није проблем,интересује их сигурност,тачност у свему, и на сваком месту.Велика сличност јапанског човека са Црногорцем је пре свега у карактеру.Они имају дубоко укорењен осећај за правду, осећај да држе дату реч, као и осећај да бране своју земљу по цену живота..

Пре неколико година овде у граду имао сам малу презентацију моје Црне Горе Група људи која доста зна о нашој земљи помогла ми је да у централној градској улици поставимо тенду и пролазницима објаснимо све сто их интересује о Црној Гори, интересовање је било невероватно велико. Гордан Стојовић www.montenegro.com Црна Гора Смештај