Иако нисам био њен ђак много волим школу „Дашо Павичић". У њу су ишла сва моја деца. То је страва школа, закон. Има дух заједништва, ентузијазма, лучоноше и спортисте који побеђују, али и мангупе и све друге на недокучивој скали људске различитости. Има и дивна „Свитања" где се све те разноликости тако лепо исказују. Поштујем што се Школа убрзано мења и настоји да од огледала постане прозор. Волим је и што се налази на Предивану, предивану моје младости. Шта ли је сада Предиван? Од како ми је педагогиња Неђе „дала задатак" да напишем нешто о Предивану ја покушавам да дешифрујем тај топоним. Некако ми је на „врх' језика", о њему сам негде већ чуо, вероватно је турцизам али, нажалост, нисам успео да за кратко време решим проблем. Мало вам помаже када вам је нешто на врх' језика, то једноставно значи да то добро не знате. А није могао помоћи ни стари професор историје, још мање Гугл. „Има у старим књигама, везано је нешто за диван", рекао је Професор. А ја знам шта је диван, савет. Био сам на једном у Кувајту. Седне се на софе, прекрсте ноге и дивани. Чатује се на мултиконференцији, што би се данас рекло, али не преко интернета него уживо. И све се претресе и договори. Анализира се прошлост и планира будућност. И онда нема грешке. Не треба ништа урадити без доброг дивана. Јер диван је мудрост. Три пута мери, једном сече, каже наш народ. Дивно, али, Боже, зашто ми то тако мало или наопако диванимо? Гугл само објашњава придев „предиван", негде ни реч о imenици. Данас се ово име скоро не користи па га људи не знају. Међутим, Предиван је географски јасно омеђен: на истоку црквом Светог Спаса, на западу Љутим потоком, сада Новљанком, горе магистралом, доле – доњим путем. На крају, као увек, помаже добри стари Вујаклија који нам каже да је диван султанов државни савет, али и царинарница. Према томе предиван би, вероватно, био предцаринарница, место где долазе караване и припремају се за царину.
Пре изградње Школе Предиван је био ливада и то не равна, него неравна и коса. Наше прво фудбалско igralište које ми је умногоме одредило живот. Како једна ливада може да одређује чији живот? Може, послушајте. Многобројне и, на срећу, велике культуре су се смењивале у Бока и остављале свој дубок утицај на наше претке. Научиле су их „реду, раду и поштењу". „Ради па ћеш имати", дошло је опет од републиканца из Калифорније. „Немој учинити другоме оно што не би волео да учине теби", је из Светог писма. „Радиш за породицу, а учиш за себе", говорио је мој отац. И то баш овим редоследом – ради, па учи. Свако мора да ради и допринесе, ако си паметан учићеш упоредо, ако нисишли, учићеш касније на много теži начин, у самој школи живота. Стари су знали како да раде али и како да се одморе. Радили су по 'ладу, а одмарали преко дана. Сиеста. „Радите к'о што Бог заповеда" говорио је наш отац и стално мерио наш рад. Свако јутро бисмо добили задатак за тај дан, а увече је зависно од учињеног следила или награда – „браво момци мој" или казна до клечања у углу. Ако си хтео да се ослободиш за утамицу попладне морао си да одрадиш обе „смене" пре и у току подневе, по рожопеку, а попладне да трчиш кад да ти је то била једина активност тога дана. То су били животни и образовни оквири по којима је „мнозина" живела и радила. Ова правила су била животно ефективна. Ефективно је све оно што резултира желјеним исходом. У игри има много шутева и пасева али су ефективни само они који завршe голом, кошем. Ми смо спонтано постигли ефективност у раду и учењу. Мој млађи брат Павле би читао моје градиво док бих ја копао, а онда би било обрнуто. Корист је била двострука, рад и учење, али и додатна јер је Павле учио градиво из наредне, а ја обнављао из прошле године. Ефективност у учењу је исходила дипломама електротехнике и медицине у 22. и 23. години живота, касније магистеријумима, докторатима, стручним књигама, међународним стипендијама, итд. Управо у складу са данашњим принципом образовања за читав живот. Када поглед садашње укупно стање, све нешто мислим да, што се пре вратимо горњим принципима, то ћемо срећније живети и лакше се носити са чувеним глобалним изазовима.
Сада је красно писати о свему овоме, али, замислите, какве је лепоте и уживања било у свакодневном учењу, раду, чување краве...? Ипак, то је била мала мука према оној да док копаш мораш гледати своје другаре како се лоптају на Предивану. То је била једна врста осуде, као да дијабетичару показујеш колач, жаби воду. Једно време, док си био под утицајем очевог ауторитета, успевао си да додолиш искушењима али како је ауторитет исхлапљивао, а ти израђивао све боље изликае, за трен ока си се обрео на Предивану са једином преокупацијом да одмах упадneш у игру. Али упасти у игру није било лако. Ту су били многи асови, пре свих Зоро, развијен и стасит, јак и експлозиван, у реакцијама брз као муња, са скок игром једног Видића, коме смо пророчили репрезентативну каријеру у фудбалу, а он је изградио у ватерполу. Па страшни Поп, техничар Сашко и многи други. „Зашто не почиње ова утакмица?" питао је једном судија на једној „официјелној" утакмици на Предивану. „Не може почети, чекамо страшног Попа", рекосмо. За пет минута стиже Поп. „Зар је ово страшни Поп?" упита разочарано судија. „Јест," рекосмо поносно. А страшни Поп је био чова од метар и жилет, али снажан, са педесетак кила извежбаних мишица, најневеснија крвица и најбољи техничар на терену. Храбар без мане и страха, опасан ако га неколектно третираш. Тако је и заслужио свој епитет. И данас, послије сто година, још се бави спортом и један је од најбољих старих играча тениса у Црној Гори. Сашко је опет био лепо одгојен и однеговен Топљанин који није много трчао јер је имао ударац прецизнији од Роналда и Ибрахимовића заједно. Додати Сашку је била једина идeja читавог тима јер кад Сашко има лопту онда вероватноћа за гол експоненцијално расте.
И тако је Топла направила екипу. Позади Мишко, Зоро и Брђије, оште и beskompromisne, у средини страшни Поп, напред Сашко, Нуне или Едо. Убрзо је ова екипа постигла велику ефективност у игри и постала закон. Заслужила је многе пехаре и признања. И много, много година касније узимала је трофеје, стидећи се својих година, за Дане младости поред бројних екипа састављених од középškolaca и студената. Једину праву конкуренцију имала је у екипи Школе уметничких занаћа. За ту екипу су играли многи, босонози и бунтовни, више гладни него сити, потцењени и неприхваћени од Herceg Новог – Живко, Бена, Здравко, Варагић, Пичица, Илија ..., ђаци који су „крали наранџе", што им Нови никада није опростио. Новоме су се они, наиротив, реванширали тако што су ушли у све светске енциклопедије, урадили незаборавна уметничка дела, руководили угледним културним институцијама и увек наглашавали да су се школовали у Herceg Новом. Један од њих је посветио читаву серију Новским оридингиналима. Тако су се на малој, неравној и нагнутој ледини дешавале игре за памћење са, понекад, и више од хиљаду гледалаца и пријатељства за читав живот, пријатељства на која сам и сада веома поносан. Са изградњом Школе почетком седамдесетих година прошлог века читав hepening се преселио код „думана". Али то је већ прича за неког аутентичног Новљанина.
У време дешавања ове приче нисмо имали никакве опреме, читаво детињство сам провео играјући бос. Barefoot doctors су били босонози кински лекари, а ми смо били босонози фудбалери са Предивана. По томе нас људи и данас памте. Било је ту и других дивних прича. Фудбалских лопти није било ни за лек. Ко је имао лопту био је бог. Васко је имао лопту али је слабо играо фудбал. Ми тражимо лопту, Васко тражи да игра, ми не дамо јер Васко квари игру. Васко не да лопту. Ми Васка шутнемо у дериjer, Васко оде бешан кући и однесе лопту. Сјутра му нешто пророди и донесе лопту без услова. Ми опет осетимо кајање и пустимо Васка да игра, па срећни и Васко и ми.
У време немаштине и глади и углавном тешких послова чување краве је била права награда. Крава иде напред, вуче те конопом, а ти сав блажен читаш. Наша добра Плавуља је имала две особине: волела је да истражује и била је изванредан барометар. Све је било добро док си са њом, она слободно паси и да три литра млека. Ако је вежеш да пола литра млека. Твоји онда знају да си био на Предивану, а то је заслуживало казну јер се у спорту видело само губитак времена и ремећење доброг старог начина васпитања. Управо супротно од данашњег схватања спорта. Ако крава оставиш развезану она по Марфијевом закону оде баш у Душаново зеље. Душан је пребије тако да мокри крв, доведе је до куће и завапи из свег глаca: „Вежите ову крву, к'о Бога вас молим". Након тога није било објашњења која су могла спасити твоју стражњицу, и то голу, од „швицања" танким, савитљивим пругом – швицом. Пошто си сам берао швицу највећа мудрост је била прилагодити је тако да се она сломи након два, три крвничка удара, али то је bilo sasvim nemoguće ако је младика била од муровине. Иако су искушења била велика ја сам се углавном одлучивао да Плавулју оставим развезану. Када бих је након два сата игре нашао тамо где сам је оставио, водио сам је кући грлећи је, тепајући јој и љубећи је између рогова. Заиста је заслуживала признање за своје разумевање.
Ето тако, напишемо доста, али опет сигурно не знамо шта је Предиван. Значи остаје нам задатак да то систематски заједно истражимо, од сада до краја живота. Можда ће то неко урадити већ за наредна Свитања или веб Школе. Научено кроз решавање задатака се најбоље памти јер тада и „читаш и ходаш". Када истражимо неки проблем то знање остаје уписано за сва времена у нашу дугорочну меморију, из које се знање лако повлачи. Школа треба да у потпуности пригрли овај принцип учења јер осим што се најбоље учи кроз решавање проблема и сви модерни квалификациони испити данас користе тај принцип.
Неки стари добри принципи живота и учења су, нажалост, код нас напуштени иако представљају универзалне вредности које су увек актуелне. Морамо научити да ниjeдан рад не смрди, да не учимо да бисмо лакше живели него да кроз лични рад допринесемо просперитету заједнице. Тако раде интелигентне заједнице, а како раде оне друге погледајмо око себе. Зато треба повезати традицију и иновације и узети све најбоље из старе и нове парадигме учења. Најсубтилнију интеграцију старих и нових знања сам видео у Јапану и зато је та земља веома успешна на скоро свим пољима.
Милан Обрадовић, бивши члан Школског одбора. Топла, март 2009.
