Иако нисам био њен ђак много волим школу „Дашо Павичић". У њу су ишла сва моја дјеца. То је страва школа, закон. Има дух заједништва, ентузијазма, лучоноше и спортисте који побјеђују, али и мангупе и све друге на недокучивој скали људске различитости. Има и дивна „Свитања" гдје се све те разноликости тако лијепо исказују. Поштујем што се Школа убрзано мијења и настоји да од огледала постане прозор. Волим је и што се налази на Предивану, предивану моје младости. Шта ли је сада Предиван? Од како ми је педагогиња Неђе „дала задатак" да напишем нешто о Предивану ја покушавам да дешифрујем тај топоним. Некако ми је на „врх' језика", о њему сам негдје већ чуо, вјероватно је турцизам али, нажалост, нисам успео да за кратко вријеме решим проблем. Мало вам помаже када вам је нешто на врх' језика, то једноставно значи да то добро не знате. А није могао помоћи ни стари професор историје, још мање Гугл. „Има у старим књигама, везано је нешто за диван", ријекао је Професор. А ја знам шта је диван, савјет. Био сам на једном у Кувајту. Сједне се на софе, прекрсте ноге и дивани. Чатује се на мултиконференцији, што би се данас ријекло, али не преко интернета него уживо. И све се претресе и договори. Анализира се прошлост и планира будућност. И онда нема грешке. Не треба ништа урадити без доброг дивана. Јер диван је мудрост. Три пута мјери, једном сече, каже наш народ. Дивно, али, Боже, зашто ми то тако мало или наопако диванимо? Гугл само објашњава придев „предиван", негдје ни ријеч о именици. Данас се ово име скоро не користи па га људи не знају. Међутим, Предиван је географски јасно омеђен: на истоку црквом Светог Спаса, на западу Љутим потоком, сада Новљанком, горе магистралом, доље – доњим путем. На крају, као увијек, помаже добри стари Вујаклија који нам каже да је диван султанов државни савјет, али и царинарница. Према томе предиван би, вјероватно, био предцаринарница, мјесто гдје долазе караване и припремају се за царину.
Прије изградње Школе Предиван је био ливада и то не равна, него неравна и коса. Наше прво фудбалско игралиште које ми је умногоме одредило живот. Како једна ливада може да одређује чији живот? Може, послушајте. Многобројне и, на срећу, велике культуре су се смењивале у Бока и остављале свој дубок утицај на наше претке. Научиле су их „реду, раду и поштењу". „Ради па ћеш имати", дошло је опет од републиканца из Калифорније. „Немој учинити другоме оно што не би волео да учине теби", је из Светог писма. „Радиш за породицу, а учиш за себе", говорио је мој отац. И то баш овим редоследом – ради, па учи. Свако мора да ради и допринесе, ако си паметан учићеш упоредо, ако ниси, учићеш касније на много тежи начин, у самој школи живота. Стари су знали како да раде али и како да се одморе. Радили су по 'ладу, а одмарали преко дана. Сиеста. „Радите к'о што Бог заповеда" говорио је наш отац и стално мјерио наш рад. Свако јутро бисмо добили задатак за тај дан, а увече је зависно од учињеног следила или награда – „браво момци мој" или казна до клечања у углу. Ако си хтио да се ослободиш за утакмицу поподне морао си да одрадиш обје „смјене" прије и у току подневе, по рожопеку, а поподне да трчиш кад да ти је то била једина активност тога дана. То су били животни и образовни оквири по којима је „мнозина" живјела и радила. Ова правила су била животно ефективна. Ефективно је све оно што резултира жељеним исходом. У игри има много шутева и пасева али су ефективни само они који заврше голом, кошем. Ми смо спонтано постигли ефективност у раду и учењу. Мој млађи брат Павле би читао моје градиво док бих ја копао, а онда би било обрнуто. Корист је била двострука, рад и учење, али и додатна јер је Павле учио градиво из наредне, а ја обнављао из прошле године. Ефективност у учењу је исходила дипломама електротехнике и медицине у 22. и 23. години живота, касније магистеријумима, докторатима, стручним књигама, међународним стипендијама, итд. Управо у складу са данашњим принципом образовања за читав живот. Када погледам садашње укупно стање, све нешто мислим да, што се прије вратимо горњим принципима, то ћемо срећније живјети и лакше се носити са чувеним глобалним изазовима.
Сада је красно писати о свему овоме, али, замислите, какве је љепоте и уживања било у свакодневном учењу, раду, чувању краве...? Ипак, то је била мала мука према оној да док копаш мораш гледати своје другаре како се лоптају на Предивану. То је била једна врста осуде, као да дијабетичару показујеш колач, жаби воду. Једно вријеме, док си био под утицајем очевог ауторитета, успевао си да додолиш искушењима али како је ауторитет исхлапљивао, а ти израђивао све боље изликае, за трен ока си се обрео на Предивану са једином преокупацијом да одмах упаднеш у игру. Али упасти у игру није било лако. Ту су били многи асови, прије свих Зоро, развијен и стасит, јак и експлозиван, у реакцијама брз као муња, са скок игром једног Видића, коме смо пророчили репрезентативну каријеру у фудбалу, а он је изградио у ватерполу. Па страшни Поп, техничар Сашко и многи други. „Зашто не почиње ова утакмица?" питао је једном судија на једној „официјелној" утакмици на Предивану. „Не може почети, чекамо страшног Попа", ријекосмо. За пет минута стиже Поп. „Зар је ово страшни Поп?" упита разочарано судија. „Јест," ријекосмо поносно. А страшни Поп је био чова од метар и жилет, али снажан, са педесетак кила извежбаних мишица, најневеснија крвица и најбољи техничар на терену. Храбар без мане и страха, опасан ако га неколектно третираш. Тако је и заслужио свој епитет. И данас, послије сто година, још се бави спортом и један је од најбољих старих играча тениса у Црној Гори. Сашко је опет био лијепо одгојен и однеговен Топљанин који није много трчао јер је имао ударац прецизнији од Роналда и Ибрахимовића заједно. Додати Сашку је била једина идеја читавог тима јер кад Сашко има лопту онда вјероватноћа за гол експоненцијално расте.
И тако је Топла направила екипу. Позади Мишко, Зоро и Брђије, оште и бескомпромисне, у средини страшни Поп, напред Сашко, Нуне или Едо. Убрзо је ова екипа постигла велику ефективност у игри и постала закон. Заслужила је многе пехаре и признања. И много, много година касније узимала је трофеје, стидећи се својих година, за Дане младости поред бројних екипа састављених од средњошколаца и студената. Једину праву конкуренцију имала је у екипи Школе умјетничких занаћа. За ту екипу су играли многи, босонози и бунтовни, више гладни него сити, потцењени и неприхваћени од Херцег Новог – Живко, Бена, Здравко, Варагић, Пичица, Илија ..., ђаци који су „крали наранџе", што им Нови никада није опростио. Новоме су се они, напротив, реванширали тако што су ушли у све свјетске енциклопедије, урадили незаборавна умјетничка дијела, руководили угледним културним институцијама и увијек наглашавали да су се школовали у Херцег Новом. Један од њих је посветио читаву серију Новским оригиналима. Тако су се на малој, неравној и нагнутој ледини дешавале игре за памћење са, понекад, и више од хиљаду гледалаца и пријатељства за читав живот, пријатељства на која сам и сада веома поносан. Са изградњом Школе почетком седамдесетих година прошлог вијека читав хепенинг се преселио код „думана". Али то је већ прича за неког аутентичног Новљанина.
У вријеме дешавања ове приче нисмо имали никакве опреме, читаво детињство сам провео играјући бос. Босоноги лијекари су били босонози кински лијекари, а ми смо били босонози фудбалери са Предивана. По томе нас људи и данас памте. Било је ту и других дивних прича. Фудбалских лопти није било ни за лијек. Ко је имао лопту био је бог. Васко је имао лопту али је слабо играо фудбал. Ми тражимо лопту, Васко тражи да игра, ми не дамо јер Васко квари игру. Васко не да лопту. Ми Васка шутнемо у дерије, Васко оде бешан кући и однесе лопту. Сјутра му нешто пророди и донесе лопту без услова. Ми опет осетимо кајање и пустимо Васка да игра, па срећни и Васко и ми.
У вријеме немаштине и глади и углавном тешких послова чување краве је била права награда. Крава иде напред, вуче те конопом, а ти сав блажен читаш. Наша добра Плавуља је имала двије особине: вољела је да истражује и била је изванредан барометар. Све је било добро док си са њом, она слободно паси и да три литра млијека. Ако је вежеш да пола литра млијека. Твоји онда знају да си био на Предивану, а то је заслуживало казну јер се у спорту видјело само губитак времена и ремећење доброг старог начина васпитања. Управо супротно од данашњег схватања спорта. Ако краву оставиш развезану она по Марфијевом закону оде баш у Душаново зеље. Душан је пребије тако да мокри крв, доведе је до куће и завапи из свег гласа: „Вежите ову крву, к'о Бога вас молим". Након тога није било објашњења која су могла спасити твоју стражњицу, и то голу, од „швицања" танким, савитљивим пругом – швицом. Пошто си сам берао швицу највећа мудрост је била прилагодити је тако да се она сломи након два, три крвничка удара, али то је било сасвим немогуће ако је младика била од муровине. Иако су искушења била велика ја сам се углавном одлучивао да Плавуљу оставим развезану. Када бих је након два сата игре нашао тамо гдје сам је оставио, водио сам је кући грлећи је, тепајући јој и љубећи је између рогова. Заиста је заслуживала признање за своје разумијевање.
Ето тако, напишемо доста, али опет сигурно не знамо шта је Предиван. Значи остаје нам задатак да то систематски заједно истражимо, од сада до краја живота. Можда ће то неко урадити већ за наредна Свитања или веб Школе. Научено кроз рјешавање задатака се најбоље памти јер тада и „читаш и ходаш". Када истражимо неки проблем то знање остаје уписано за сва времена у нашу дугорочну меморију, из које се знање лако повлачи. Школа треба да у потпуности пригрли овај принцип учења јер осим што се најбоље учи кроз рјешавање проблема и сви модерни квалификациони испити данас користе тај принцип.
Неки стари добри принципи живота и учења су, нажалост, код нас напуштени иако представљају универзалне вриједности које су увијек актуелне. Морамо научити да ниједан рад не смрди, да не учимо да бисмо лакше живјели него да кроз лични рад допринесемо просперитету заједнице. Тако раде интелигентне заједнице, а како раде оне друге погледајмо око себе. Зато треба повезати традицију и иновације и узети све најбоље из старе и нове парадигме учења. Најсуптилнију интеграцију старих и нових знања сам видео у Јапану и зато је та земља веома успјешна на скоро свим пољима.
Милан Обрадовић, бивши члан Школског одбора. Топла, март 2009.
