Слике и текст: Боро Миловић Гоиње је мало село у брдима изнад Скадарског језера, са око стотину кућа. Село је познато по многим стварима, а посебно се истиче невјероватном архитектуром сеоских кућа, коју су проучавали и којој су се дивили многи чувени архитекти.

Да би се заштитили од напада Османског царства, становници овог села градили су „кућу на кућу” и развили посебан систем пролаза кроз село. Зато су у дијелу гдје је стока држана, у такозваној „таверни”, изграђени пролази који су се могли користити да се иде од једне куће до друге. Тако се, тунелима „испод чемерика”, могло доћи од прве до посљедње куће у селу. Мјеста испред кућа, гдје сте могли да се одморите и сједнете, дају посебну чар изгледу села. Та мјеста се зову „волат”. Средиште дешавања у селу, међутим, био је велики круг, у доњем дијелу села, гдје су се одржавали плесови и прославе. Тамо су, и млади и стари, када би завршили посао, долазили да играју црногорско коло и да пјевају црногорске народне пјесме.

У прошлости је живот у селу био веома тежак. Живјело се од риболова и лова. Становници овог села нерадо се сјећају тог времена, када су морали да иду „у шуму”, то јест да скупљају гране за огрев, или да тргују на пијаци, која се налазила у Вирпазару, четири километра од села. Главно занимање било је виноградарство, тако да је, наравно, овај крај познат по производњи квалитетног вина и ракије од грожђа. Гајиле су се различите врсте воћа и поврћа, подизани су воћњаци...

У селу има више извора, од којих је најчувенији „точак — лешковац”. Према предању, врло чудан догађај десио се испод стабла лешника. Оснивач Лијековског братства (који живе у селу Гоиње) — Лијека, гонио је козу мокре браде. Сустигао ју је на извору. Тамо је видео да пије воду, па је одлучио да је убије, како извор никада не би пресушио. Према предању, овај извор ни до данас не пресушује, ни љети ни зими — али стари сеоски извор није провјерено снабдијевање питком водом: пијте само ако домаћин или надлежна служба потврди да се одржава и испитује, и понесите своју воду за пиће.

Црногорска љепота у Лондону 1907. Један догађај посебно је учинио ово село познатим у цијелом свијету. Наиме, у Лондону је 1907. године одржано такмичење за најљепшу жену на свијету. Краљ Никола требало је да пошаље представницу Црне Горе на то важно такмичење. Да би пронашао најљепшу, краљ је послао гласнике у црногорска села да траже лијепе дјевојке. Тако су наишли на лијепу Милену Дијелибашић. Због традиционалности, њен отац се јако противио слању своје ћерке на ово такмичење. Међутим, на велико инсистирање краља Николе, морао је да прихвати ту одлуку. Милена је била најзапаженија на такмичењу. Многи су захтијевали да остане у Лондону и да се даље ангажује, па јој је чак понуђено да се уда за веома богатог човјека. Она се, међутим, вратила у Црну Гору да живи и удала се за момка по имену Лијековић из Гоиња. Када ју је краљ Никола питао зашто се није удала тамо, одговорила је да је није послао да се тамо уда, већ да покаже црногорску љепоту. И до данас се у Гоињу, у једној од Лијековских кућа, чувају слике и исечци из свјетски познатих новина, које су објавиле причу о овој лијепој Црногорки, која је одбила богатство и славу и вратила се да живи у Црној Гори, у веома тешким условима.

Боро МИЛОВИЋ Montenegro.com