Било да је реч о генетској предиспозицији или о друштвеним утицајима, чињеница је да је у Црној Гори (или: међу Црногорцима) уметност готово интуитиван начин изражавања. Чак и пре 20. века — посебно на обали — сликарство је имало своје место у црногорском друштву, међутим, тек између два светска рата црногорско сликарство постало је заокружена, мада никада аутархична, категорија.

Наиме, у том периоду, читава генерација младих црногорских сликара отишла је у Београд на студије, а одатле у европске културне центре — првенствено у Париз. Међу њима, најпознатији (али никако једини) и најважнији за даљи развој црногорског сликарства јесу Петар Лубарда и Мило Милуновић. Петар Лубарда (1907 — 1974) Године 1925. започео је студије у школи за уметност у Београду, а већ 1926. отишао је у Париз где је повремено учествовао на групним изложбама. Прву самосталну изложбу одржао је 1929. године у Риму. Године 1937. учествовао је на међународној изложби у Паризу и добио Велику награду, а 1940. добио је прву награду на међународној изложби у Хагу. Године проведене у концентрационом логору оставиле су траг на Лубарди. Црна Гора је његова вечна инспирација, али никада то није била баналнa везаност за крв и тло — већ врло препознатљива атмосфера и мотив, што се тумачи и као омаж Лубарди у једној сцени филма „Прашина” Милча Манчевског. Лубарда је учествовао у оснивању прве уметничке школе у Црној Гори, где је био један од првих учитеља. Године 1951. отворио је историјску изложбу у Београду где је напустио социјалистички реализам. Мило Милуновић (1897—1967) школовао се на Цетињу, у Скадру, Монци, Фиренци и Паризу. У Првом светском рату придружио се црногорској војсци, а од 1919. до 1922. боравио је у Паризу где се упознао са Сезановим делима. Годину 1923. провео је у Прчању где је сликао фреске у жупној цркви. Од 1924. до 1926. живео је у Загребу и излагао у пролећном салону, затим је отишао у Париз и одатле у Београд где је са двојицом колега основао Академију уметности. Ово је његов импресионистички период, који је уједно и најплоднији у Милуновићевом делу. После Другог светског рата основао је уметничку школу на Цетињу са Петром Лубардом. Године 1949. добио је звање мајстора у Београду и основао мајсторску радионицу, а његова дела добила су експресионистички призвук. Често слика медитеранске пејзаже и мртве природе са раком, рибарском мрежом, људима и морем. Идеалиста, никада задовољан собом, дуго је радио на сликама и правио много скица за њих, али је и поред тога иза себе оставио много слика, фресака и плаката. Између два светска рата, Црна Гора је, барем на нивоу своје културне елите, била друштво са одликама модернизма као правца, а тиме и савремености. Истина — требало је отићи на његов извор — у Париз — да бисте га досегли, али управо зато је дала врло оригиналан производ, или, у садашњој терминологији — бренд, у самом домаћем контексту.