На гробљу у Мадаријаги

Стигли смо на градско гробље у Мадариагу, место ђе се деценијама сахрањују Црногорци, досељеници ових крајева. У Мадаријаги не постоји посебан део градског горбља или црква са гробљем, као шта је то случај у Буенос Аиресу, Цхаку и другим местима у Аргентини. Или као у Хазлетону у Пенсилванији, Беар Црацк-у у Монтани, или неком другом месту где су наши емигрирали. Међутим, наши исељеници у овим крајевима су били толико многобројни да је њихов утицај у свим органима власти и друштва увек био довољно доминантан. У главном је владао осећај као да су одувек живели на тим просторима. Такође, свакодневно пристизање Црногораца у великим бројевима је доприњело развојем и проширењем наше културе и наслијеђа, имовине и средстава. Једноставно речено, бројност и утицај Црногораца у Генерал Мадариаги и околним крајевима био је толико велики да су се увек осећали као "своји на своме" и није се осећала потреба за издвајањем.

Вероватно никада никоме нећу моћи довољно добро да опишем све оно шта сам осећао пролазећи кроз то далеко место на којем заувек у миру почивају кости тих храбрих људи, који име и славу нашег малог народа пронијеше далеким пространствима Јужне Америке. Моји драги сапутници и домаћини су се непрестано чудили због чега сликавам баш сваку надгробну плочу, сваки камен на којем је урезано било какво сећање или име. А сваки гроб у Мадариаги, у ствари представља споменик смелости и храбрости наших предака, такође симбол је патње, носталгије, жеље за животом и свега шта ти људи донесоше са собом из своје старе домовине. Онај који ваља тај одлази – ове речи које прочитах пре доста времена у Сећањима Тимотија Јокановића, непрестано ми оџвањаше у глави. Каже: “Храбри, добри, тужни Ви отиђосте. А ми? А ми потомци оних који остадоше, или се вратише, данас готово ништа не знамо о вама, о вашој деци, о свему шта проживесте са чим се бористе.” Језа и ужасан осећај стида у мени пред гробовима, хладним и тихим, али гробовима који говоре.

И ја себи кажем, трежећи оправдање и кривицу у исто време. Можда и ја могах учињет нешто, више! Али није касно, дефинитивно није, вјерујем у то! Ко је крив ту, ође, тамо, и има ли уопште криваца? Зли људи, или безуми, они без трага и корена, без осећаја за садашњост и будућност, без имало поштовања према прошлости и њих самих. Нема ко него "они“ који год да су?! Провеја ми кроз мисли... Знам ја да је увек било и оних који хтједоше да ураде, који радише и свака им част за све. Обећах сам себи да нећу бити међу онима који то само хтјеоше, обећах себи да ћу успети. Слике и мисли ми се непрестано смењиваше, а скоро као да сам сањао. Добри наш домаћин Васо удари ме по рамену и ја се „пробудих“ из тог чудног стања, и настависмо обилазак. Ја моје сликавање, а Васо невероватну причу о свакоме Црногорцу који почива ту на том месту, у далекој земљи Аргентини, на градском гробљу у Грал. Мадариаги. Неке сахранише пријатељи и браћа Црногорци, неке њихове фамилије, друге Црногорска, Црногорска -Yугословенско; Yугословенска - реч је углавном о истом друштву - назив Друштва узајемне помоћи у Мадариаги се више пута мјењао кроз историју... Прво се звало Црногорско онда Црногорско – Југословенско, да би на крају након ИИ светског рата добило назив Југословенско друштво Његош, назив који и данас носи, друштва узајамне помоћи.

Друштва узајамне помоћи бринуше о свима. Чак и о онима који остадоше нежење, а таквих је било много јер мукотрпно радише и надаше се у повратак родној земљи. Они су увек могли рачунати на братску помоћ својих земљака. Ниједан Црногорац, без обзира колико је био сиромашан, није умро сам и напуштен од својих земљака, јер је друштво узајемне помоћи бринуло о сваком ко није имао фамилију и средстава. Помало поче да пада мрак. Наша посета Мадеријаги се приводила крају. Стадох још једном на улаз у градско гробље, добро погледах, затворих очи и опет понових дато обећање. Свратисмо још до Даниела Марковића на пршут и чашу вина, па затим код Јанковића кући да се поздравимо са нашим домаћинима. Драги пријатељи, видимо се у Црној Гори пре него шта ико од нас то може да замисли. То рекох сигуран у своје речи више него икад то тад. Повратак у Буенос Аирес

"Доwн тоwн" Буенос Аирес Устадосмо у рану зору, неђе око 4 уре ујутро, док је Мадариага још увек била у мраку. Било је веома хладно јутро, него срећом добро се "наоружах" топлом ођећом пре поласка за Аргентину; стварима за које сам мислио само да ми отежавају пртљаг, ионако препун књигама, и другим поклонима који су намјењени мојим пријатељима. Сједосмо у Родолфовог Форда и запутисмо се назад кроз пампасе. Препознах црногорску заставицу окачену на унутрашњем ретровизору, коју му послах поштом пре много година. Возили смо се потпуно равним путем, готово без кривина, кроз јутарњу сумаглицу и сећања на предходне дане. Кренусмо назад према Буенос Аиресу. Ја као и увек, и даље наставих да сањам отворених очију. Стално сам замишљао десетине група емиграната како на кочијама и другим запрегама, након и више месеци исцрпљени од пута, са читавим животима спакованим у пар кофера, стижу у мало гаучко село на југу. Замишљах пијацу и земљопосједнике који свакодневно долазише ту у потрагу за свјежом радном снагом, за оним шта једном давно и сами бијаше. Замишљах тек пристигле емигранте, жељне да шта пре осјете нови живот на новом континенту. И прву (не)преспавану ноћ у тој новој домовини, небо препуно звезда, срце пуно носталгије, душу саткану од надања, жеља...

Цаса Росада На путу за велику престоницу поново смо прошли кроз бескрајна поља препуна крдима крава. Виђесмо људе на коњима, изоловане фарме... Целим путем се осећао мирис села, али не ничега до тада мени познатог. Нешто невидљиво, примамљиво и скроз егзотично, а готово потпуно неосјетно. Ипак ме је опомињало да нисам кући, већ да сам далеко, на другој хемисфери "тамо ђе вода се слива у супротну страну", како негде давно написа један од оних који се вратише у свој родни крај. Успут свратили смо у неки од типичних Аргентинских цаффеа, на по један Цафе y Леце (Кафа са млеком), чисто да се мало разбудимо и дођемо к себи од изузузетно напорног, дугог и монотоног пута. И уз чувене Медиалунас, које ми морам признати већ недостају, уосталом као и цела Аргентина, а највише њени топли и отоворени људи... Медиалунас су слатки колачићи у облику полумјесеца од изузетно меканог тијеста, који су једна од најтрадиционалнијих јела које се сервира за доручак, уз наравно незаобилазни тост са дулце де леце (слатко од млека-нека врста крема од шећера, млека, ваниле; која је најбоља кад се прави кући, домаћа. Најукусније које сам пробао прави Лаура Јокановицх). И затим, још нека два сата до улаза у Доцк Суд, велики мост и пред нама лепи Буенос Аирес! Ушли смо са стране Доцк Суд-а, места где је некада у доба највеће економске снаге Буенос Аиреса, егзистирала највећа колинија наших исељеника. Место некада познато по позориштима, моћним мултинационалним компанијама, данас је само заборављено предграђе насељено емигрантима из северних провинција Парагваја и других околних земаља. Емигрантима који у Аргентини дођоше у потрази за истим оним стварима које деценијама пре њих тражише и наши досељеници; само много година касније у доба када је славни Перон отворио границе и за њих.

Улица у славном предграђу Ла Боца Шта да кажем о Буернос Аиресу? Ја као мали Црногорац, који само претендује, заиста се не осећам довољно великим да било шта напишем о том граду. Шта већ, многи пре мене нису рекли или написали, они за које ни зрно грашка нисам. Доста сам у животу пропутовао и био на многим меридианима, али нити једно место ме није овако "пригрлило" за себе, на овако топао начин. Као да ми је ту место. Као да више никада не морам да се вратим својој драгој Боки. Од самог доласка у Буенос Аирес, сви драги људи са којима годинама сарађујем, издвојили су довољно времена и поред својих свакодневних обавеза и посла, за мене и оно због чега сам највише и дошао; спознаја онога шта данашњи Аргентинци нашег порекла знају и његују, од онога шта су им оставили њихови стари, а шта је донешено из старе домовине.

Ла Боца Интересантно је да сам одмах пар сати након доласка имао прилику да будем запљуснут старим и новим познанствима. Наиме у Амбасади Србије и Црне Горе, где сам по позиву мог драгог пријатеља амбасадора СиЦГ Ивана Савељића пошао, заједно са управом "Зете", дочекао ме Велики скуп од много људи приређен, у част одласка службенице, опраштајно вече за некога, за мене вече добродошлице у ову прелепу земљу. Ту сам први пут уживо упознао "сва лица и наличја наше емиграције" .Тамо је било свега, од веома успешних младих бизнисмена који послују у овој земљи, преко старе емиграције свих боја и застава.Оних шта још увек живе ону лепу Југославију, где се сви тако много вољесмо и у којој сви тако срећно живјесмо, оних који још увек сањају краља и старе код нас већ одавно заборављене пођеле... Али и оне Аргентинце који знају да им је неко некада дошао из далеке земље, мале камените, коју воле из прича и сећања које им оставише преци.

Амбасадор Србије и Црне Горе у Аргентини Иван Савељић и Гордан Стојовиц Монтенегро.цом у Палерму –Буенос Аирес Ту сам видио да има људи који још увек живе историју. У потпуности преживљавају оно шта ми само у књигама прочитасмо или једноставно прескочисмо. И баш тада приђе ми млади свештеник и рече "Па Ви сте Гордан Стојовић", ја онако изненађен шта ми се неко обратио, неко у свој тој гужви, где чак погубих и људе са којима сам стигао. Са осмјехом на лицу рекох "Да то сам ја", и приупитах из радозналости, "Па зар се ми знамо"? "Не, не знамо се, али ја знам Вас, пријатељ из Београда ми је послао вашу књигу". Попричасмо отворено, наравно са много различитих ставова, али би ми јако драго. Исте вечери, на пријему представише ме једном од најстаријих Црногораца у Буенос Аиресу, Бори Новаковићу, из Белопавлића. Боро, који иначе има 92 године, свакако не може него да импресионира свакога. Толико живота, енергије, тешко је срести и код млађих људи. То је човек који у себи носи одређено наслеђе, идеологију коју представља на такав начин да и највећи неистомишљеници, па и противници, могу само да поштују. Одмах му рекох од којих сам, и наравно знао је јако добро моју фамилију, и одмах се сетио стране на којој се готово читава моја ужа и шира родбина борила у другом светском рату. Пригрлио ме као најрођенијег, а и ја њага и баш у том тренутку дође амбасадор и ја рекох: Ево нас три Бјелопавлица, нико није ка ми. И тако стадосмо, три генерације Белопавлица, у Амбасади у Буенос Аиресу, у згради који Никола Михановиц велики Хрватско-Аргентински бродовласник својевремено поклони Амбасари краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сво троје, на истом месту, у истој земљи, у коју стигосмо из потпуно различитих разлога, и у различитим временима. Ја на кратко, амбасадор на дуже, а Боро читав живот, већ скоро пуних 60 година.

У Четвртом делу приче - У посети Фамилији Лаковић, славље и дочек у Ресторану ЛОВЋЕН у Буенос Аиресу Смештај Црна Гора