Освајање Илинице

Иако сам већину свог живота провео у Херцег Новом и сматрам себе једним од оних који настоје да буду што је могуће боље обавештени о историји и садашњости свега што нас окружује

Иако сам већину свог живота провео у Херцег Новом и сматрам себе једним од оних који настоје да буду што је могуће боље обавештени о историји и садашњости свега што нас окружује у овом лепом граду и његовој околини, тек сам пре неколико година чуо за Илиницу.

Прилику сам имао у фебруару 2003. године, када сам имао част да посетим то место са господином Савом Зарубицом, председником месне заједнице Игало; великим ентузијастом чија је жеља да уреди ову историјску локацију и претвори је у јединствену атракцију у овом крају.

„Желим да заинтересујем што више људи за Илиницу,” рекао је Саво, „како би што више људи посетило ово место, и како бих привукао помоћ наших исељеника у планираним акцијама да обновим пут, цркву, међе и прилазе.”

...јединствени споменик подигнут је француским војницима који су на том подручју погинули 1806. године током Наполеонових освајања, а изграђен је 1919.

Поред ова два јединствена споменика, ово место је једно од ретких са погледом на читаву Боку са једне стране и на Конавле у Републици Хрватској са друге.

Опчињени заиста јединственим погледом и незаборавним доживљајем Боке, непознатим чак и мени, ушли смо у теренске Ладе и спуштали се низ тешак пут, прво до оближњег Жвиња, па до Њивица и најзад до Игала. После моје прве посете Илиници, врло често док шетам улицама свога града или возим аутомобил, окренем главу нагоре и гледам је са жељом да јој се вратим што пре и да је поново доживим. Гордан Стојовић Montenegro.com

Успон на Илиницу

Где се налази. Илиница се диже иза Херцег Новог, део је падине која се од залива пење према масиву Орјена. Довољно је близу града за полудневни излет, а довољно високо да поглед обухвати цео улаз у залив.

Успон. Прилаз иде макадамом и старим стазама кроз макију и изнад границе шуме — постојан, а не технички, али местимично изложен и нераван. Обичне патике нису довољне; понесите гојзерице, воду и капу.

Када ићи. Пролеће и јесен су идеални. Лети је ова падина напорна већ средином преподнева, а зими се облак зна спустити на гребен. Идите с неким ко познаје терен ако можете — стазе нису доследно обележене, што је део разлога зашто је брдо тако дуго остало непознато и мештанима.