Скренули смо лево од Вирпазара, на мали уски пут са ивицама препуним траве. Пут је водио, како је било написано на руком писаном знаку, до Реке Црнојевића. Помало скептични, почели смо да се пењемо гледајући према Вирпазару и Црници.

После десет минута опуштајуће вожње кроз густу шуму, на стази идеалној за заљубљенике у бициклизам, одмах иза кривине пред нама се појавило језеро и фантастичан осећај потпуног мира и хармоније. Никога на километре, природа у свом пуном сјају.

А онда, иза једне од безброј кривина, појавио се први знак цивилизације, мало место на обалама језера, лепе старе камене куће и виногради.

Онда опет шума, пут и ми. Понекад бисмо стали, угасили мотор да бисмо у миру ослушкивали природу. Језеро опет.

Ветар је нежно дувао, доносећи са собом толико потребан дах свежине.

Онда се опет јављају места, виногради, вода, питоме животиње.

А онда, мостови. Река Црнојевића.

Прошетали смо мало дуж лепе обале.

А онда смо кренули кући. Још једном смо погледали према реци и језеру.

На повратку смо стали на литици, гледајући како прелепи брежуљци испраћају сунце.

Гордан Стојовић, Montenegro.com