Скренули смо улево од Вирпазара, на малој уској цести са заплевљеним ивицама. Пут је водио, као што је писало на рукописном путном знаку, до Реке Крнојевица. Донекле невероватно, почели смо да се пењемо погледавајући према Вирпазару и Црмници.

После десет минута опуштајућег вожења кроз густу шуму на путањи идеалној за циклисте, управо иза кривине испред нас, појавило се језеро и фантастично осећање потпуног мира и хармоније. Нема никога за километре, природа у својој пуној слави.

И онда, иза једне од безбројних кривина, показао се први знак цивилизације, мало село на обалама језера, лепе старе камене куће и виногради.

Опет шума, пут и ми. Понекад смо стали, угасили мотор да слушамо природу у миру. Опет језеро.

Ветар је дувао нежно, доносећи са собом толико потребан дах свежине.

Онда су се опет видела села, виногради, вода, питома животиња.

И онда, мостови. Река Крнојевица.

Направили смо кратку шетњу дуж лепе обале.

И онда смо се вратили кући. Поново смо погледали према реци и језеру.

На путу назад смо стали на литици, посматрајући како прелепа брда опраћају сунце.

Гордан Стојовић, Montenegro.com