Погледајте с петровачке плаже и на води, недалеко од обале, стоје два острвца — толико део тог призора да би град без њих деловао погрешно. Зову се Катич и Света Недјеља, а мање од њих носи једну белу капелу која чува једну од најтрајнијих прича овог приморја.
Завет дат у олуји
Прича се да је капела подигнута из захвалности. Како легенда каже, група морнара — које локално памте као Грке — доживела је бродолом у олуји надомак Петровца и успела да се докопа стеновитог острвца, преживевши тамо где су лако могли да се утопе. У част спасења, подигли су малу цркву на стени која их је спасла. Пошто се бродолом догодио у недељу, посветили су је Светој Недјељи — Светој Недељи — и острвце од тада носи то име.
То је она врста легенде која израста из нечег истинитог: ово је обала помораца, а капела коју су на голом острвцу подигли људи који су очекивали смрт управо је онакав завет какав је Јадран одувек надахњивао. Да ли је сваки детаљ историјски тачан, граду једва да је важно — он ту причу одржава живом кроз генерације.
Две стене, један призор
Њих две лако је разликовати када их једном упознате. Катич је гола стена, ниска и обрасла зеленим прамењем, без иједне грађевине; Света Недјеља је она која носи капелу. Заједно стоје тик уз петровачку обалу, довољно близу да делују као део града пре него као нешто на пучини, и постале су његов амблем — облик за којим посеже свака разгледница и свака летња фотографија. Колико год биле мале, широком заливу дају жижу и меру, две тачке од камена на плаветнилу. Њихова имена стоје на сваком плану града и у називу безброј локалних радњи, и ниједан поглед на Петровац без њих не делује потпуно — доказ колико темељно једна легенда и пар стена могу постати идентитет неког места.
Обновљена после земљотреса
Капела коју данас видите није она изворна. Године 1979. снажан земљотрес погодио је црногорску обалу и направио огромну штету од Улциња до Боке Которске, а међу страдалима нашла се и црквица на острвцу. Обновљена је потом, крајем двадесетог века, на истој стени — тако да је бела капела која данас тамо стоји истовремено и нова и стара, савремена грађевина која чува веома старо обећање.
Звоњава за срећу
Острвца су довољно близу обале да је сам долазак до њих део задовољства. Лети снажнији пливачи крећу право с плаже, а други веслају или се малим чамцем превезу преко кратког појаса бистре воде. Обичај је, кад се искрцате, једноставан: зазвоните у звоно капеле. Према локалном веровању, звоњава доноси здравље и срећу, па су генерације посетилаца и мештана повукле уже за мало среће пре него што би отпливале назад. То претвара сликовито купање у мало ходочашће, што је мање-више и оно како су морнари замислили да се према њиховој стени треба односити. Капела је сићушна — једна окречена ћелија са својим звоном — и није место где се дуго задржава; поента је у прелазу, у додиру ужета и у пливању назад ка плажи с градом пред собом. Чамџије с петровачке обале радо ће вас превести тамо и назад, а усред лета током целог дана између плаже и стене струји непрекидан ток пливача и малих пловила, при чему сваки посетилац одржава живим обичај који је почео с шачицом преплашених морнара што су захваљивали за своје животе.
Чак и с копна острвца мењају карактер са светлошћу — тврда сива стена у подне, злато у сумрак, тамна силуета када се капела оцрта наспрам вечери. Она су упориште погледа с тврђаве Кастело на крају шеталишта, а навика да се одвесла и зазвони у звоно чува морнарски завет уткан у живот града, уместо да га остави као куриозитет на стени.
Острвца можете осмотрити с обале на петровачкој етапи шетње Римским путем, која прати приморски фронт где су две стене најближе граду.
Посета
Острвца леже тик уз главну петровачку плажу и најбоље им је прићи по мирном и топлом времену. Сигурни пливачи могу препливати, али безбеднија и лакша опција јесте неки од малих чамаца који у сезони полазе с плаже; договорите вожњу и евентуално чекање пре него што кренете. Искрцавање је на голу стену, без икакве инфраструктуре, па понесите обућу за воду и поштујте капелу — и обавезно зазвоните у звоно.
