Погледајте са петровачке плаже и на води, недалеко од обале, стоје два острвца, толико део тог призора да би град без њих деловао погрешно. Зову се Катич и Света Недјеља, а мање од њих носи једну белу капелу која чува једну од најтрајнијих прича на овом приморју.
Завет дат у олуји
Прича се да је капела саграђена из захвалности. Према предању, група морнара — које локално памте као Грке — доживела је бродолом у олуји надомак Petrovca и успела да се домогне стеновитог острвца, преживевши тамо где су лако могли да се утопе. Да би одали почаст свом спасењу, подигли су малу цркву на стени која их је спасла. Пошто се бродолом догодио у недељу, посветили су је Светој Недјељи — и острвце од тада носи то име.
То је она врста легенде која израста из нечег истинитог: ово је обала поморца, а капела подигнута на голом острвцу рукама људи који су очекивали смрт управо је онакав завет какав је Јадран одувек надахњивао. Да ли је сваки детаљ историјски тачан, граду једва да је важно — он причу одржава живом кроз генерације.
Две стене, један призор
Пар је лако разликовати чим их упознате. Катич је гола стена, ниска и прошарана зеленилом, без иједне грађевине; Света Недјеља је она која носи капелу. Заједно стоје тик уз обалу Petrovca, довољно близу да делују као део града, а не као нешто далеко на пучини, и постале су његов симбол — облик за којим посеже свака разгледница и свака летња фотографија. Колико год биле мале, широком заливу дају жижу и меру, две тачке од камена на плаветнилу. Њихова имена стоје на сваком плану града и у називима безброј локалних радњи, и ниједан поглед на Petrovac није потпун без њих — доказ колико темељно легенда и пар стена могу постати идентитет једног места.
Обновљена после земљотреса
Капела коју данас видите није она изворна. Године 1979. снажан земљотрес погодио је црногорско приморје, изазвавши огромну штету од Ulcinja до Боке которске, а црквица на острвцу била је међу жртвама. Обновљена је потом, крајем двадесетог века, на истој стени — тако да је бела капела која тамо данас стоји истовремено и нова и стара, савремена грађевина која чува веома старо обећање.
Звоњава за срећу
Острвца су довољно близу обале да је сам одлазак до њих део задовољства. Лети снажни пливачи крећу право са плаже, а други веслају или малим чамцем прелазе кратак појас бистре воде. Обичај је, кад се искрцате, једноставан: зазвонити у капелино звоно. Верује се да звоњава доноси здравље и срећу, и генерације посетилаца и мештана повукле су уже за мало среће пре него што би отпливале назад. То претвара живописно пливање у мало ходочашће, што је мање-више и оно како су морнари замислили да се са њиховом стеном поступа. Капела је сићушна — једна окречена ћелија са својим звоном — и није место на коме се дуго борави; поента је у прелазу, у додиру ужета и у повратку пливањем ка плажи, са градом пред собом. Чамџије које раде на петровачкој обали радо ће вас превести тамо и назад, а усред лета читав дан се између плаже и стене креће непрекидан ток пливача и малих пловила, при чему сваки посетилац одржава обичај који је почео са шачицом преплашених морнара што су захваљивали за своје животе.
Чак и са копна острвца мењају карактер са светлошћу — тврда сива стена у подне, злато на заласку, тамна силуета када капела стоји наспрам сумрака. Она су упориште погледа са тврђаве Kastello на крају шеталишта, а навика да се одвесла до звона одржава морнарски завет уткан у живот града, уместо да га остави као пуку знаменитост на стени.
Острвца можете сагледати са обале у оквиру петровачке етапе шетње Римским путем, која прати приморје тамо где су две стене најближе граду.
Посета
Острвца леже тик уз главну плажу у Petrovcu и најбоље их је посетити по мирном и топлом времену. Сигурни пливачи могу препливати растојање, али безбеднија и лакша опција је неки од малих чамаца који саобраћају са плаже у сезони; договорите вожњу и евентуално чекање пре него што кренете. Искрцавање је на голу стену без икаквих садржаја, зато понесите обућу за воду и поштујте капелу — и обавезно зазвоните у звоно.
